„Пријатељ студената” из Загреба предлагао промену односа према СПЦ, Косову и Русији

Антић поставља питање због чега је аутор прикривао идентитет док је предлагао промене српске спољне и унутрашње политике, укључујући однос према Косову и Метохији, Српској православној цркви и Русији. Посебно упозорава да би Маршавелскијеви ставови могли да буду поистовећени са политичким програмом будуће власти

Извор: Политика

Питање политичке улоге загребачког професора Александра Маршавелског, који је током кризе у Србији под псеудонимом „Пријатељ студената” објављивао текстове у дневном листу „Данас”, отворило је и ширу расправу о његовом утицају на студентски покрет, политичким циљевима и разлозима због којих је јавности ускраћивао свој идентитет.

Историчар и универзитетски професор Чедомир Антић у ауторском тексту под насловом „Пријатељ”, објављеном на порталу „Српски компас”, подробно разматра та питања, повезујући Маршавелскијево деловање са његовим ставовима о српској историји, националном идентитету, ратном наслеђу и будућем политичком усмерењу Србије.

Антић подсећа да су током Француске револуције објављиване јакобинске новине „Пријатељ народа”, правећи историјску паралелу са савременим „Пријатељем студената”, чији је прави идентитет јавности постао познат тек после парламентарних избора у Србији.

„Дневник Данас је током двогодишње политичке кризе у Србији објављивао текстове особе која се потписивала као ‘Пријатељ студената’. Додавао је и да је професор универзитета и стручњак за транзициону правду који се не представља да не би својим ауторитетом утицао на студенте”, пише Антић за „Српски компас”.

Према његовој оцени, управо је анонимност аутора допринела томе да текстови привуку пажњу дела јавности, иако их он сматра недовољно утемељеним у познавању српских политичких прилика.

„Иако општи, прилично невешто написани, оптерећени непознавањем српских прилика и везани за један поглед на политику и историју који је у Србији подржан од малог броја бирача, ови текстови привукли су пажњу дела јавности због избегавања аутора да се потпише. Данас знамо да се ради о ванредном професору Правног факултета у Загребу”, наводи Антић.

Зашто је прикриван идентитет професора из Загреба

Посебан део Антићеве анализе посвећен је објашњењу које је Маршавелски понудио након што је открио да стоји иза псеудонима „Пријатељ студената”.

Загребачки професор је, наиме, навео да није желео да његово јавно ангажовање буде искоришћено као аргумент за тврдње о обојеној револуцији у Србији.

Антић, међутим, сматра да је такво образложење у супротности са ранијим објашњењем према којем је идентитет прикриван како професоров академски ауторитет не би утицао на студенте.

„Скривање идентитета аутора испрва је оправдавано жељом да он не утиче ауторитетом (не знам колико једно име и презиме страног професора може утицати више од његове титуле и поља деловања који су пак стално навођени), данас он тврди да није хтео да даје аргументе да је у току обојена револуција”, истиче Антић у тексту за „Српски компас”.

Он сматра да је национално порекло аутора могло да се препозна и пре јавног откривања његовог идентитета, на основу језика коришћеног у објављеним текстовима.

„Ипак, невешти превод на српски од објављивања првог текста није могао да сакрије национални идентитет аутора, а инсистирање на анонимности, посебно у месецима кризе и изборне кампање, требало би да још више пробуди политичке сумње, подозрења и параноје”, оцењује историчар.

Антић: Загребачки професор предлагао промену односа према СПЦ, Косову и Русији

Разматрајући садржај Маршавелскијевих политичких порука, Антић указује на његове ставове о српској историји и потреби преиспитивања националне политике.

Према Антићевом тумачењу, политички предлози загребачког професора у значајној мери одговарају хрватском државном и националном погледу на историјске и савремене спорове.

„Кад је реч о историји, његови ставови безмало су исти као и хрватски национални и државни наратив”, пише Антић.

У наставку наводи питања која сматра посебно важним за Србију.

„Србији су, тврдио је, потребни суочавање, непрекидни прогон наводних ратних злочинаца, нова политика према Српској православној цркви, одбацивање Косовског завета који назива ‘митом’, ‘нормализација’ односа са Косовом (да преведем: да прихватимо одбацивање Бриселског споразума и Резолуције УН 1244)”, наводи Антић, износећи сопствено тумачење Маршавелскијевих ставова.

Он посебно оспорава приступ питању Косова и Метохије, поредећи га са политиком коју је Хрватска водила према једнострано проглашеној независности јужне српске покрајине.

„Вероватно на исти начин на који је и Република Хрватска нормализовала односе са њим безусловно га признајући без обзира на УН”, додаје Антић.

Историчар указује и на Маршавелскијеве предлоге у области међународних односа.

„Предлагао је увођење санкција Руској Федерацији и расписивање потернице за њеним председником”, пише Антић.

Како наводи, Маршавелски се залагао и за усклађивање политике Србије са Европском унијом, уз предлоге да Београд у појединим областима иде и даље од политике Брисела.

„Коначно, залагао се и за уподобљавање српске политике некаквој ‘политици ЕУ’, али је притом навео како би Србија у неким случајевима, као што је рецимо еколошка агенда, требало да буде радикалнија од своје бриселске туторке”, истиче Антић.

Он замера загребачком професору и то што се, према његовом запажању, није изјашњавао о захтевима које Хрватска поставља Црној Гори у процесу европских интеграција, а који би, сматра, у будућности могли да буду постављени и Србији.

„Нисам приметио да се одредио према захтевима Хрватске према Црној Гори (и једног дана према Србији) у вези са уласком у ЕУ, сигуран сам да се томе не противи, пошто бити хрватски националиста и ‘добар грађанин’, западно од Дунава, изгледа не може бити у супротности”, наводи Антић.

Питање хрватског утицаја на српску унутрашњу политику

У тексту за „Српски компас” Антић отвара и питање политичких мотива због којих је професор из Загреба посветио значајан део свог јавног ангажовања студентском покрету у Србији.

При томе полази од историјских односа Србије и Хрватске, положаја српског становништва у Хрватској и начина на који се у две државе тумачи наслеђе ратова деведесетих година.

„Необично је да припадник једног народа који је током седамдесет година покушавао, и у два рата већински стао на страну оних који су тежили да га јасно одвоје прво од Србије а потом и српског народа, толико жели да се меша у српску унутрашњу политику”, пише Антић, износећи своје виђење историјских односа.

У прилог критичком ставу према хрватском приступу транзиционој правди, Антић наводи и податке о ратним жртвама и процесуирању ратних злочина у Хрватској.

Позивајући се на организацију „Документа”, он тврди да Срби чине 94 одсто процесуираних за ратне злочине, уз оцену да такав однос отвара питање селективности у поступању према ратном наслеђу. Реч је о подацима које Антић износи у свом ауторском тексту.

У том контексту посебно наглашава чињеницу да се Маршавелски професионално бави транзиционом правдом.

„Поклоник и стручњак за ‘транзициону правду’”, како га описује Антић, „посветио је безмало две године да би саветовао студенте у Србији”.

Могу ли ставови „Пријатеља студената” бити приписани будућој власти

Најзначајнијим политичким питањем које произлази из читавог случаја Антић сматра могућност да се Маршавелскијеви текстови у јавности представе као програм нове власти, без обзира на то да ли их њени представници заиста прихватају.

Он зато указује да предмет расправе није само досадашњи утицај загребачког професора на студентски покрет, већ и могуће последице његовог политичког ангажовања након избора.

„Оно што је у вези са феноменом овог новог Жана Пола Мараа – кога је Данас морао да увезе из Загреба, баш као што је прелазак већине наших бирача у нову политику и можда идентитет морао ићи преко младих (и то најбољих међу њима – студената) – најзанимљивије, није колико је збирка ових текстова помогла Студентској листи да дође на власт већ, напротив, колико јој није одмогла”, пише Антић.

Према његовој оцени, анонимност аутора и политички садржај његових текстова могли би да омогуће противницима нове власти да јој припишу ставове које она није званично усвојила.

„Мислим да је аутор крио идентитет само зато да би његови текстови за нову власт и све њене непријатеље постали поистовећени са програмом владе која ће Србију водити од почетка 2027. године”, наводи историчар.

Антић притом изричито прави разлику између стварног политичког програма будуће владе и начина на који би јавност могла да тумачи њену политику.

„Нисам написао да ће постати програм, већ да ће бити поистовећени са програмом”, наглашава он.

Историјске паралеле и упозорење на политичке последице

Антић своју анализу поставља и у шири контекст савремене политичке комуникације, у којој, према његовој оцени, кратки видео-снимци, издвојене изјаве и снажне емоције све више потискују аргументовану јавну расправу.

„Живимо у времену великих утисака, који за јавност трају кратко (за учеснике и посебно жртве, наравно, то није случај). Снажних осећања која се, међутим, вртоглаво смењују”, пише он.

Историчар сматра да се у таквим околностима политички ставови све чешће доказују издвојеним деловима изјава, чији је основни циљ да потврде уверења једне стране или утичу на неопредељене.

У уводном делу текста осврће се и на начин на који се у јавности користе тешке квалификације о српском друштву, наводећи примере изјава о „постгеноцидном” и „дубоко дегенерисаном” друштву, као и о српским елитама „крвавих руку”. На основу тих примера оспорава тврдње да се из таквих формулација не могу изводити закључци о негативном односу према српском народу.

Као историчар, Антић затим повлачи паралелу са политичким деловањем у Југославији током Другог светског рата, указујући на историјске примере прикривања идентитета и политичких биографија.

„Такве манипулације историја је забележила за време Другог светског рата – партизане у Србији предводио је човек који је скривао идентитет, а морали су да га упозоравају на то да се јавно не присећа места где је ратовао у војсци која је у хиљадама убијала српске цивиле”, наводи Антић, износећи своје историјско тумачење.

Он подсећа и на улогу Андрије Хебранга приликом проглашења Народне Републике Србије у Београду, оцењујући да су питања политичког идентитета, историјске одговорности и националних односа и тада била део ширих политичких процеса.

Целокупну анализу објављену на порталу „Српски компас” Антић завршава упозорењем да се историјски обрасци могу поновити, али да њихово понављање неће допринети решавању политичких и друштвених спорова у Србији.

„Историја се понавља. Корист од тога неће имати нико у Србији”, закључује Чедомир Антић.

ФОТО: Танјуг