Мржња на насловним странама хрватских листова 1914. године – ,,Србе на врбе”

Пише: Мара СИЊАНКА

Сарајевски атентат постао је повод за талас антисрпске пропаганде, насиља и прогона у Аустроугарској. Док су српске куће, трговине и установе биле изложене нападима, део тадашње штампе распиривао је мржњу, приписивао читавом народу кривицу за атентат и отворено позивао на обрачун са Србима.

Када је 28. јуна 1914. године у Сарајеву убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, мало ко је могао да претпостави колико ће брзо тај догађај постати повод за талас насиља над Србима у Хабзбуршкој монархији. Уместо да се сачекају резултати истраге и утврди одговорност конкретних учесника атентата, кривица је у великом делу јавности унапред приписана читавом српском народу.

Срби су преко ноћи постали мета оптужби, увреда и физичких напада. Улицама Загреба, Сарајева и других градова шириле су се демонстрације, док су новинске странице постајале простор на којем су се смењивали позиви на освету, непроверене вести и отворено непријатељство према свему што је било српско.

Истраживање историчара др Боривоја Милошевића, засновано на тадашњој штампи и архивској грађи, открива атмосферу у којој су Срби дочекали почетак Великог рата. Наслови, коментари, песме и политички прогласи показују да се није радило само о осуди атентата, већ и о широј кампањи у којој су Срби представљани као колективни непријатељ.

Од Сарајева до погрома над Србима

Вест о смрти Франца Фердинанда изазвала је у Загребу велико узбуђење. Убрзо су на улице изашле групе демонстраната, међу којима су посебно били активни припадници франковачког покрета. Уз повике против Срба, Краљевине Србије и српских политичких представника, почело је уништавање српске имовине.

Напади нису били ограничени на престоницу Хрватске. У Осијеку су разбијени прозори на палати Максимовић, у Ђакову је уништено више српских кућа и трговина, док су у Петрињи демонстранте пред српским објектима, према истраживању др Милошевића, подстицали и поједини представници локалних власти.

На удару су се нашли и Српски сокол, Српска штедионица, читаонице, певачка друштва и друге установе које су представљале средишта културног и друштвеног живота српског становништва. У појединим местима спаљиване су српске заставе, а рад српских организација био је прекидан.

Посебно потресан пример забележен је у Новој Градишки. Поводом гашења Српске читаонице и Српског певачког друштва „Зора“, лист Мали лист објавио је текст у којем су Срби називани погрдним именима, уз изразиту жељу да се српски културни живот у том месту више никада не обнови.

Тако су се на удару нашли не само појединци осумњичени за учешће у атентату, већ и људи који са њим нису имали никакве везе. Њихова кривица била је само то што су били Срби.

Мржња на насловним странама: Када је новинска реч постала оружје

Уместо да смирује страсти, део тадашње хрватске штампе додатно је подстицао непријатељство. Српски народ представљан је као опасност за Монархију, а атентатори као доказ наводне кривице читавог народа.

Петрињски Бановац називао је Гаврила Принципа и Недељка Чабриновића „изметом људског друштва“, док су други листови ширили тврдње о наводној завери скованој у Београду. Без сачекавања резултата истраге, у јавности је стварана слика према којој су српска држава, њени владари и читав народ били одговорни за атентат.

У листу Хрватска појавио се позив да се Србима објави „борба на живот и смрт“ и да буду протерани из Босне и Херцеговине. У прогласу који су 18. јула 1914. године објавили заступници Странке права и Хрватске пучке сељачке странке, атентат је представљен као злочин српске руке која се, како је наведено, подмукло увукла у домовину.

У таквој атмосфери новинска пропаганда није била само израз политичког расположења. Она је доприносила стварању оправдања за прогон људи који су били означени као непријатељи због свог националног и верског идентитета.

„Треба заувек докинути ћирилицу, српски барјак и име“

Међу најмрачнијим примерима тадашње антисрпске кампање издваја се писање сарајевског Хрватског дневника. Увреде на рачун Срба биле су толико учестале и грубе да су на њих реаговали чак и други листови.

Срби су називани „српским псима“, „разбојницима“, „бандитима“, „људским олошем“ и „крволоцима“. Али кампања није остала на погрдним именима. Уредништво је заговарало укидање српских културних и националних обележја, а у једном тексту изнет је захтев да се „заувек докину ћирилица, српски барјак и име“.

Та реченица открива суштину једног дела тадашњег антисрпског расположења: није се тражила само казна за учеснике атентата, већ нестанак видљивих обележја српског националног идентитета.

У Сарајеву је, према наводима тадашње штампе које преноси Милошевић, уништено приближно хиљаду српских трговина и приватних станова. Напади су се одвијали пред очима власти, а војска и полиција нису успеле, односно нису благовремено спречиле насиље.

Градско поглаварство Сарајева објавило је проглас у којем је од грађана тражено да из своје средине уклоне наводне „разорне елементе“. Уместо да смирује ситуацију, такав језик додатно је допринео стварању атмосфере у којој су Срби били означени као непожељни у сопственим домовима.

Рат који је требало да „казни“ Србију

Како се приближавала аустроугарска објава рата Србији, тон штампе постајао је све ратоборнији. У Загребу су се одржавала окупљања на којима су грађани певали царске и родољубиве песме, клицали цару и војсци и исказивали подршку ратном походу.

У једној од песама објављених у тадашњој штампи хрватски војник позиван је да крене преко Дрине и „српској гуји главу згњечи“. Србија је представљана као земља завереника, убицa и непријатеља европске културе, док је рат против ње приказиван као праведна казна.

Истовремено су објављиване вести о наводном распаду српске војске, побунама, несташицама и скором слому династије Карађорђевић. Многе од тих вести биле су непроверене или су намерно приказивале стање у Србији у најмрачнијим бојама.

Када је аустроугарска војска у децембру 1914. привремено заузела Београд, део штампе и јавности у Загребу дочекао је тај догађај са одушевљењем. Ратни поход на Србију представљан је као остварење дуго очекиване победе, а пад српске престонице као разлог за славље.

Међутим, српска војска се убрзо вратила у Београд после победе у Колубарској бици. Слика брзог и коначног слома Србије, коју су поједини листови месецима најављивали, показала се као пропагандна конструкција.

Од речи до политике прогона

Писање хрватске штампе 1914. године не може се посматрати изван ширег историјског оквира односа према Србима у Хабзбуршкој монархији. Прогони, забране, уништавање српских институција и колективно оптуживање становништва показивали су колико далеко може да оде политика која читав један народ прогласи непријатељем.

Двадесет седам година касније, 1941. године, у Независној Држави Хрватској прогон Срба добио је облик државне политике усташког режима. Масовна убиства, присилна покрштавања, протеривања и уништавање српског националног и верског присуства оставили су за собом стратишта чија имена и данас сведоче о размерама злочина: Јасеновац, Јадовно, Паг, Пребиловци и бројна друга места страдања.

Историјски континуитет не треба сводити на једноставну тврдњу да су новински текстови из 1914. непосредно произвели усташку политику 1941. године. Али се морају проучавати идеје, предрасуде и политичке представе које су у различитим раздобљима доприносиле дехуманизацији Срба и оправдавању њиховог прогона.

Зато новинске странице из 1914. године нису само сведочанство о давно несталој пропаганди. Оне показују како се ствара непријатељ, како се колективна кривица намеће читавом народу и како се јавност припрема да насиље прихвати као нешто оправдано.

Историја нас учи да речи не морају саме да убијају да би имале страшне последице. Када се читав народ прогласи кривим, када се његово име, писмо, застава и верске установе представе као претња, отвара се простор за прогон који може да прерасте у злочин неслућених размера.

Зато је важно читати и памтити оно што је писано 1914. године. Не због освете, већ због истине и разумевања историје српског народа.

Извори и литература:

Портал Плус 381. рс, 6. 11. 2026., преноси Јадовно 1941.

Др Боривоје Милошевић, „Хрватска штампа о Србима и Србији почетком Првог свјетског рата“, Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци. Прочитај оригинални рад.

Боривоје Милошевић, „Влашке змије, звијери, крволоци и барбари“ — хрватска штампа о Србима и Србији почетком Првог свјетског рата, Векови, 2015, стр. 31–44. Библиографски податак потврђује Универзитет у Бањој Луци.

Боривоје Милошевић, „Аустроугарска ратна пропаганда у хрватској и босанскохерцеговачкој штампи 1914–1915. године“, Зборник Матице српске за историју, 2016, стр. 57–71.

ФОТО: фејсбук