Од краља Александра Мученика Ујединитеља до брукања принца Филипа „Блокадерског“

Пише: Спасоје ТОМИЋ, магистранд историје/Српски Угао

Постоје презимена која човјеку отварају врата, али му истовремено постављају границе испод којих не би смио да се спушта. Карађорђевић је управо такво презиме. Оно носи устаничку пушку, круну ослобођене Србије, побједе и поразе, државотворну одговорност и горчину изгнанства. Зато се од носиоца тог презимена очекује више политичке зрелости него од просјечног учесника дневних страначких препуцавања. Управо због тога јавно политичко сврставање принца Филипа заслужује озбиљну и оштру критику. Породично поријекло даје му препознатљивост. Политичку мудрост, међутим, морао би да покаже сопственим поступцима.

Ипак, дубоке идеолошке кризе 21. вијека донијеле су и парадоксалне ломове унутар саме династије, гдје су поједини потомци одступили од фундаменталних начела својих предака.

Као српски интегралиста, сматрам да се династичко наслеђе брани служењем националној цјелини, очувањем историјске свијести и способношћу да се види даље од тренутног одушевљења једног дијела јавности. Принчево приближавање једном табору у мени зато изазива питање, разумије ли он тежину презимена које носи и да је својим поступком себе ставио на располагање Јову Бакићу и његовим неокомунистичким епигонима.

Круна пред пленумом

Моја замјерка принцу Филипу јесте у томе што његово политичко сврставање видим као спуштање династичког ауторитета на ниво дневног активизма. Ако круна има смисла у савременом српском политичком животу, онда тај смисао почива на континуитету, сабирању и одговорности према цјелини народа. Она би морала да обухвати сву Србију. И онога ко је гласао за власт и онога ко је био за њену смјену.

Принц који прихвати улогу миљеника једног табора мора рачунати на то да ће изгубити повјерење другог. То је његов избор, али такав избор има цијену. Послије њега позивање на надстраначки положај звучи знатно мање увјерљиво.

Поштовање према краљу Петру Првом, краљу Александру и Петру Другом не обавезује ме да одобравам сваки поступак њихових потомака. Напротив, управо ме поштовање према историји обавезује да говорим када сматрам да се наслијеђени углед олако троши.

Израз „Филип Блокадерски“ моја је полемичка оцјена тог свођења династичког имена на једно актуелно политичко сврставање. Принц има могућност да својим будућим поступцима покаже да је та оцјена престрога. То ће постићи зрелошћу, доследношћу и способношћу да се обрати читавој Србији.

Наравно било би историјски и аналитички неодрживо све учеснике студентско блокадерских протеста прогласити комунистима.

Међутим, разлог за забринутост постоји тамо гдје се јављају идеолошка искључивост, притисак на неистомишљенике и претензија да једна група говори у име читавог народа. Такви обрасци заслужују критику. Од потомка династије која је искусила револуционарно обесправљивање очекује се нарочита осјетљивост према њима. Зато антикомунистичка доследност подразумијева више од породичног сјећања. Она захтјева одбрану политичког плурализма, правне сигурности и достојанства противника. Управо би ту принц Филип морао да покаже способност самосталног расуђивања и дистанцу од заноса дневне политике.

Јер оне које је он подржао рушили су његовог деду Александра 1934 а данас су се острвили на исто тако великог државника са истим именом, Александра Вучића.

На крају, да једноставно закључим, углед предака може се наслиједити. Ауторитет пред савременицима мора се заслужити!

ФОТО: фејсбук