Доња Градина – хронологија неиспуњених обећања (3): Јасеновац и Градина 1983. године — шта је писало у гласилу Спомен-подручја, а шта је остало изван његових страница? (фото)
Завршни део троделног хронолошко-публицистичког и историјско-документарног серијала о осам деценија односа према највећем српском стратишту
Пише: Зоран М. КОС
Гласило једне меморијалне установе у времену пре уређења Доње Градине
Након што смо у прва два наставка овог серијала пратили пут од послератног идеолошког цинизма из 1961. године, преко затирања заветног храма и званичних табли, па све до савремених бирократских лавирината и поништених конкурса, у завршном делу враћамо се у 1983. годину. То је време пет година пре него што ће десна обала Саве у априлу 1988. године бити делимично уређена и званично отворена за посетиоце, раздобље у којем Доња Градина још увек нема ни статус ни физички изглед самосталне меморијалне целине, већ постоји тек као „локалитет у уређењу“ под управом Спомен-подручја Јасеновац.
Постоје документи које не треба читати само као остатке једног времена. Треба их читати и као сведочанства о институцијама, њиховим приоритетима, начину на који су представљале прошлост и о питањима која су сматрала важним.
Пред нама је један такав аутентичан архивски документ: стари број гласила „PORUKE – glasilo spomen-područja Jasenovac“, објављен у Јасеновцу 12. рујна (септембра) 1983. године (година XII, број 2/18).
Већ сама чињеница да је у питању дванаеста година излажења сведочи о континуитету издавачке активности Спомен-подручја. То није био случајан билтен нити једнократна публикација поводом годишњице. Било је то службено гласило установе која је имала своју организацију, уређивачку политику, програме, посетиоце и јавну комуникацију. Издавач је била Управа Спомен-подручја Јасеновац, а у импресуму је као одговорни уредник наведен тадашњи директор Радован Тривунчић.
Садржај овог броја пружа прилично јасну слику о томе шта је установа 1983. године сматрала својим главним јавним задацима.

Насловна страна службеног гласила Спомен-подручја Јасеновац „PORUKE“, година XII, број 2 (18), од 12. септембра 1983. године, са ударним насловом „GODIŠNJICE I SUSRETI U JASENOVCU“ и извештајима о политичким говорима Мике Шпиљка и Вељка Миладиновића
На насловној страни доминира централна тема: „GODIŠNJICE I SUSRETI U JASENOVCU“. Следе опширни извештаји о обележавању годишњица, говорима највиших политичких и друштвених представника тог доба — Мике Шпиљка поводом 38. годишњице пробоја логораша (23. априла) и Вељка Миладиновића поводом Дана борца (4. јула). као и извештаји о окупљањима, посетама и културно-уметничким програмима на подручју четири комуне: Босанске Дубице, Босанске Градишке, Нове Градишке и Новске.
На унутрашњим страницама налазе се кратке вести о посетама страних делегација, бораца, војних аташеа и других организованих група. Није, дакле, спорно да се за Јасеновац знало, да је постојала меморијална установа и да су се организовале бројне активности.
Али управо зато ово гласило отвара суштинско питање: шта је било средиште меморијалне делатности, историјско утврђивање злочина и стварности страдања или превасходно комеморативно-политички и програмски живот установе?
Доња Градина као „локалитет у уређењу“ и Десанка Максимовић на гробним пољима
То питање не постављамо на основу претпоставки, већ пажљивим читањем самог садржаја. У броју се налази и кратак извештај о радовима на десној обали Саве под насловом „I DALJE SE UREĐUJE LOKALITET DONJA GRADINA“, у којем се наводи да се уређење историјских локалитета наставља и током 1983. године. Издваја се информација о радовима на стази и гробним локалитетима, уз значајан званични податак из тог времена, процену о постојању 360.000 костура жртава на простору Градине. То је драгоцен траг за историју меморијализације Доње Градине, али и доказ колико је дуго највеће стратиште чекало основно уређење, док су политички говори заузимали насловне ступце.
У истом броју објављен је и текст „VELIKE MISLI“, са изјавама академика Ферде Чулиновића, Јосипа Маротија и Емерика Блума. Ипак, иза протоколарних редова и бирократских извештаја, на унутрашњим страницама остао је забележен и један дубоко потресан људски траг.
У прилогу „Velikan na jasenovačkim grobištima“, гласило бележи да је 23. априла 1983. године, у оквиру књижевне манифестације „Братимљење пјесме и ријечи“, Јасеновац и гробна поља у друштву директора Радована Тривунчића посетила велика српска песникиња Десанка Максимовић (заједно са Миром Алечковић). Насупрот хладним политичким фразама са насловне стране, Десанкине речи забележене на самом стратишту одишу аутентичним болом пред размерама покоља:
„Видим што сам проживљавала оне тешке дане. Све код мене буја, навиру сјећања, много да кажем, али ријечи не могу да дођу на усне и изразе сву патњу Јасеновца. Ово што сам видјела, па то је мој дуг, душа и мисија наћи човјечију експресију, јер моја пјесма буди и биће крик, да никада више не завлада мржња и подјела међу људима.“
О доласку писаца у саму Доњу Градину сведочи и текст на истој страници под насловом „Književnici na izvorima povijesti“, где се наводи да је тридесет књижевника из целе тадашње земље обишло Стару Градишку и Спомен-подручје Доња Градина. Посебно је забележено да је посета Доњој Градини била најупечатљивији тренутак њиховог путовања, јер су писци стајали над масовним гробницама које су ћутале деценијама.

Страница из гласила „PORUKE“ (12. септембар 1983) са сведочанством о посети Десанке Максимовић и Мире Алечковић јасеновачким гробиштима, као и извештајем о боравку тридесет књижевника на масовним гробницама у Доњој Градини
Материјални сведоци ужаса у Доњој Градини: Топола ужаса, „Кућа сабласти“ и логорски печат
Да би се разумело шта је заправо остајало у сенци протоколарних реферата и грађевинских планова, довољно је погледати архивску грађу коју и данас чувају музејске збирке, доказе да Доња Градина није била никакав празан „локалитет“, већ главно губилиште и мучилиште јасеновачког система.
На обали Саве деценијама је стајала горостасно несрећна топола на којој су усташе вешале и мучиле заточенике. Док се стабло још држало усправно под отвореним небом, пре него што су га време, влага, животни век и ? оборили на земљу, оно је било живи, неми споменик масовног страдања.

Архивски снимак „Тополе ужаса“ на обали Саве у Доњој Градини док је још стајала усправно, са положеним венцима на стаблу и погледом преко реке ка Јасеновцу (Извор: Интернет презентација СП Јасеновац)

Срушено стабло „Тополе ужаса“ на обали Саве, након што је под теретом времена и временских непогода пало на тло стратишта (Извор: Интернет презентација СП Јасеновац)
Једнако потресно сведочанство о непосредном спровођењу терора на десној обали Саве јесте такозвана „Кућа сабласти“, кућа Пере Вукића у Доњој Градини, коју су усташе претвориле у мучилиште за јасеновачке логораше. Управо на месту где се налазила ова кућа пронађен је и оригинални метални печат са натписом „ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ“, непорециви материјални доказ административног и оперативног јединства логора на левој и губилишта на десној обали Саве.

Архивски снимак куће Пере Вукића у Доњој Градини (тзв. „Куће сабласти“), у којој су усташе мучиле јасеновачке логораше (Извор: Музеј жртава геноцида Београд, Фотека, инв. бр. 160 / Интернет презентација СП Јасеновац)

Оригинални метални печат са ћириличним натписом „ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ“ (инв. ознака 745:JSV 3124/19 P), пронађен у Доњој Градини на месту где се налазила тзв. „Кућа сабласти“ Пере Вукића (Извор: Интернет презентација СП Јасеновац)
„Povijesna prošlost nastanka Spomen-područja“: историја меморијала или историја грађевинског пројекта?
Међутим, у самом гласилу „PORUKE“ из септембра 1983. године, најзначајнији и историографски најиндикативнији прилог није ни извештај о годишњици, нити белешка о посети књижевника. То је програмски текст на посљедњој страни под насловом „Povijesna prošlost nastanka Spomen-područja“, који потписује сам директор установе Радован Тривунчић („Pregled napisao: RADOVAN TRIVUNČIĆ“).
Управо тај прилог заслужује посебну анализу. Јер, када једна меморијална институција представља историју сопственог настанка, она истовремено открива и начин на који разуме сопствену мисију.
Тривунчићев текст почиње приказом првобитне замисли логора Јасеновац, а затим одмах прелази на развој идеје о изградњи меморијалног комплекса. Изворни одломак доносимо у оригиналном писму и језику, без икаквог прилагођавања:
„Logor »Jasenovac« u prvim danima zamišljen je kao prihvatni logor za sovjetske zarobljenike — u vrijeme dok se neprijatelj nadao brzim i munjevitim uspjesima na istočnom frontu. Međutim, u praksi su se stvari bitno izmijenile. S porastom otpora i razmahom narodnooslobodilačkog rata na tlu Jugoslavije, pretvara se u mjesto deportacije zarobljenih boraca, njihovih porodica, talaca, velikih grupa naroda s ustaških područja (Bos. Krajina, Banija, Posavina, Moslavina i Slavonija . . .).
Logori u Jasenovcu i izvršioci fašističke ideologije sistematski provode genocid nad brojnim nacionalnim skupinama.
Sva stradanja u logorima Jasenovca valjalo je dostojno obilježiti i imati stav što hoćemo.“
Овде се већ у првим реченицама сусрећемо са три кључна историографска проблема:
Неутемељена теза о намени логора: Аутор износи тврдњу о првобитној намени Јасеновца као „прихватног логора за совјетске заробљенике“, па тек потом описује промену његове функције. То је озбиљна историјска конструкција која нема упориште у архивској грађи и релевантној историографији о настанку система логора НДХ у лето 1941. године.
Уопштавање жртава и џелата: Злочини се именују као геноцид над „бројним националним скупинама“, без јасног именовања српског народа као примарне мете усташког државног пројекта истребљења, без објашњења механизама злочина и без приказа институционалног система НДХ који их је спроводио.
Бег у архитектонску хронологију: Уместо историје страдања, текст већ након три пасуса напушта жртве и прелази на историју изградње споменика.
Следи приказ одлуке из септембра 1960. године, када је архитектима Зденку Колачију и Богдану Богдановићу поверено да поднесу своје предлоге: „Od osnovne ideje do njenog punog projekta neophodno je bilo izvršiti čitav niz studija i ustanoviti više varijanti. Autori su u tom pogledu imali odrešene ruke.“
Затим се описује како је у јулу 1962. године председник СФРЈ Јосип Броз Тито желео да се упозна са током рада на пројекту, да би у фебруару 1963. године Богдан Богдановић поднео цртеже и макете. Тривунчић бележи: „U Saveznom izvršnom vijeću pred sastav najviših državnih i partijskih kadrova Jugoslavije, na čelu s predsjednikom Republike Josipom Brozom Titom konačno je prihvaćena i odabrana varijanta inž. Bogdana Bogdanovića.“

Идејна скица споменика „Камени цвет“ из студијских радова архитекте Богдана Богдановића, чија је варијанта 1963. године прихваћена у Савезном извршном већу (Извор: Интернет презентација СП Јасеновац)
У наставку се наводе стручњаци који су разматрали техничку страну конструкције (проф. Полц, проф. Костречић и арх. Лав Хорват), статичке провере, хидрографска испитивања и дендролошки план, а приказ се завршава састанком у Јасеновцу 23. и 24. априла 1964. године, када је дефинисан коначан програм уређења.
Споменик изнад истине: порука једног документа за данашње време
Шта нам овај текст из 1983. године заиста говори?
Најпре, треба признати његову документарну вредност. Он сведочи о томе ко је учествовао у пројектовању комплекса, како су се доносиле одлуке у врху тадашње државе и како је текла техничка реализација споменика у Јасеновцу, док је Доња Градина са својих процењених 360.000 костура још увек била у фази накнадног рашчишћавања терена.
Али суштински проблем лежи дубље. Наслов обећава историјску прошлост настанка Спомен-подручја, а највећи део текста заправо представља хронику једног архитектонског и грађевинског пројекта. О историји злочина, њиховим извршиоцима, организацији логора, жртвама и архивским изворима говори се тек у неколико уопштених реченица.
Овде није реч о оспоравању значаја меморијала, нити о порицању комеморативних активности. Реч је о разликовању две ствари које никада нису смеле бити раздвојене: достојног обележавања страдања и научног утврђивања пуне истине о страдању.
Споменик може бити архитектонски завршен, стаза просечена, годишњица обележена, делегације примљене, а да историјска истина и даље остане скрајнута. И управо у томе лежи нит која повезује 1983. и 2026. годину. Некада се од истине о костима Доње Градине бежало у архитектонске макете и идеолошке реферате у Јасеновцу; данас се од ње бежи у 3Д предлоге , поништене конкурсе и празна предизборна
Није довољно да меморијална установа има програм, гласило и комеморације. Њена прва и трајна обавеза мора бити непорецива истина о људима који су побијени, о онима који су злочине починили и о систему који их је омогућио.
Јер Јасеновац и Доња Градина нису настали као архитектонски пројекти. Архитектонски пројекти су настали због Јасеновца и Доње Градине. А истина о јасеновачким мученицима морала је бити и остати изнад сваког пројекта, сваке установе и сваке политичке епохе.
Извори: „PORUKE – glasilo spomen-područja Jasenovac“, godina XII, broj 2 (18), Jasenovac, 12. rujna 1983. godine (прилози: „Godišnjice i susreti u Jasenovcu“, „I dalje se uređuje lokalitet Donja Gradina“, „Velikan na jasenovačkim grobištima“, „Književnici na izvorima povijesti“ и „Povijesna prošlost nastanka Spomen-područja“ аутора Радована Тривунчића); Интернет презентација Спомен-подручја Јасеновац; Фотека Музеја жртава геноцида у Београду.

https://www.jusp-donjagradina.org/
Градина постаје део логора
Већ крајем јесени 1941. године долазило је и до сукоба са усташама који су из Јасеновца прелазили у Градину. Усташе још нису имали смјелости да пређу и да се дуже задрже у селу. Трајало је тако све до средине јануара 1942. године. Тада су усташе са јачим снагама прешле на десну обалу ријеке Саве и Уне и извршили страшан покољ народа у православној цркви у Драксенићу. Градина, као најистуреније поткозарско село према непријатељу, доживјело је тешке дане. Народ је морао да напусти село. Становништво, које је преживјело овај покољ, покупивши оно што је најнужније од одјеће и хране, кренуло је од својих кућа. Оставили су своја богата имања, добар број стоке, жито и друго и настанили се у поткозарским селима изнад цесте Босанска Дубица – Орахова – Босанска Градишка.
Овдје почиње трагедија села. У њему се настањују усташе и стварају своје упориште. Куће и све остале зграде су уништене. Усташе су то користиле за прављење бункера. Село Градина је тако постало саставни дио усташког логора Јасеновац. Направљени су бункери за одбрану из правца Козаре. Али, оно што је најстрашније – Градина ће постати мјесто гдје су усташе свакодневно, од почетка 1942. Године, отпочеле да врше најзвјерскија ликвидирања логораша из логора Јасеновац. У рату цијела Градина ће постати једна велика гробница. Десетине и десетине хектара некада плодне земље, равнице, претворено је у гробнице заточеника логора Јасеновца.”
Тања Тулековић (2015), ibid. стр.13-20 https://logorjasenovac.com/topografija-uzasa/donja-gradina

https://www.jusp-donjagradina.org/
(Крај серијала)

https://srpskopitanje.com/2026/11/05/donja-gradina-hronologi-a-neispunjenih-o
