У Америци су га звали Вилијам, а почива у Качеру

Подјелите чланак

Пише: Српскопитање

Од 1941. до 1961. године Велимир Зарић из Качера код Ужица живео је у скровиштима. О рату, потерама и ономе што је због њега претрпела његова породица говорио је деценијама касније Антонију Ђурићу. Писац га је срео у Милвокију и његово сведочење забележио у књизи „Најдужи лов на човека”.

Једне ноћи Велимир Зарић сишао је до родитељске куће у Качеру. „Пожелим се оца и мајке”, објаснио је много година касније зашто се усудио да дође у село у којем су га тражили. Отац се потом похвалио рођаку да му је син жив. Овај је то поверио још некоме и вест је стигла до оних од којих су је чували. Ухапшени су отац, мајка, сестра Грозда и двојица браће.

Кад је 1941. године, као двадесетседмогодишњак, дао реч да се никоме неће предати, Зарић је могао да одлучује о својој судбини. У ноћи када се вратио кући видео је колико ће та реч коштати и његове најближе.

У рату је, према сведочењу које је забележио Ђурић, био обавештајни официр непосредно подређен генералу Драгољубу Михаиловићу. У Штавици је из немачког воза запленио оружје, а војнике пустио страхујући да би због њихове погибије били стрељани српски цивили. Ђурић бележи и да је Зарић из Малог Мокрог Луга до Равне горе допремио шест хиљада пушака и дванаест тона муниције. За храброст је одликован Златном медаљом „Милош Обилић”.

После немачких потера дошле су потере нових југословенских власти. У годинама које су уследиле скривао се на Тари, Романији, Копаонику и Златибору. Најтежи део његовог казивања ипак се одиграо надомак очеве куће.

У зору је неко покуцао на поклопац земунице у којој је боравио. Био је то његов брат. Показао му је пиштољ који је, како је испричао Велимиру, добио од ОЗНЕ пошто је под батинама пристао да убије брата ако се овај појави. Сада је стојао пред њим да му сам каже шта је обећао и да му да своју реч. „А ти знај, нити ћу те издати, нити убити.”

Притисак на породицу трајао је годинама. Према Зарићевом сведочењу, браћа су поново хапшена и тучена 1949. године. Две године касније отац и брат Тома осуђени су на по осам месеци затвора, а Стојан, по занимању трговац, на две године. Жарко је од последица батина остао трајно осакаћен. Образложење пресуде Велимир је запамтио у две речи: „Скривали бандита”.

У пролеће 1961. године кренуо је са Романије. Прошао је кроз Ужице док се град припремао за Титов долазак, а потом је преко Руме и Марибора стигао до Аустрије. Тамо га је један Словенац из Клагенфурта повезао мотоциклом до полиције. Од свега што му се тог дана догодило, Ђурићу је поменуо и нешто сасвим обично. После седамнаест година добио је кревет с постељином.

Док је чекао да оде у Америку, радио је у фабрици близу Беча. Одатле је у Качер послао три писма. Потписивао их је као Миле Божић или Вилибалд Зарић, али су његови и без правог имена знали чија их је рука писала. Рукопис је препознала и полиција. Према његовом казивању, тек тада су престали да узнемиравају породицу.

У Милвокију су му гардијски официр Слободан Здравковић и пријатељ Ратко Ранчић помогли да се скући. Радио је као варилац, купио кућу и живео са супругом Радмилом, учитељицом. У Америци су га звали Вилијам. Тамо га је крајем прошлог века срео и Антоније Ђурић, коме је Зарић поверио да би желео да се још за живота врати у отаџбину. Ако то не дочека, желео је да почива у свом селу.

Његов синовац Радоје испричао је да се Велимир за тај повратак сам побринуо. После Радмилине смрти, она је сахрањена у Америци, а он је унапред платио да га, кад дође час, пренесу у Качер.

Велимир Зарић упокојио се у Милвокију 11. јануара 2008. године, у 94. години живота. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу у родном Качеру, подно Златибора.

Извор: фејсбук страница Родољубље

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *