Тајна крста владике новобрдског
Аутор: Срећко М. МАРТИНОВИЋ
Ручни крстови одувијек су били незаобилазни у православној литургији. Они стоје у олтару, на престолу поред Јеванђеља; свештеник њима благосиља народ, вјерници их цјеливају, при крштењу полажу се на груди онога који прима тајну. Због тога сваки ручни крст носи посебно духовно значење – он је знак благослова, али и неми свједок времена у коме је настао.
Један такав крст, дуборезни и сребром окован, израђен 1551. године, данас спада међу најстарије сачуване примјерке у српској примјењеној умјетности. Њега је израдио митрополит Никанор, који је носио титулу „новобрдски и грачанички“.
Крст је сасвим случајно откривен у XIX вијеку. У цјеливаоници манастира Рајиновац код Гроцке, наишао је на њега историчар Стојан Новаковић. Било је то 1875. године; препознавши његову вриједност, откупио га је за збирку Народног музеја у Београду.
Али највећа тајна крста крије се у његовом натпису. На окову дршке стоји да га је митрополит Никанор даривао цркви Вазнесења Христовог – Спасовој цркви – изнад села Смире, недалеко од Косовске Витине код Гњилана.
У подножју Скопске Црне Горе, на косама уз Пландишку реку, лежи село Смира. Први пут се помиње у повељи краља Стефана Милутина из 1308. године, којом је приложено хиландарском пиргу Хрусија на Светој гори. Историјски извори из XVI вијека свједоче да је у селу постојао манастирски комплекс са више цркава.
Управо ту, средином XVI вијека, митрополит Никанор подиже своју задужбину – Спасову цркву. Њу је обасуо прилозима: даривао је рукописне књиге, типик и дуборезни крст окован сребром, са натписом који је преживио до данас. У Смири је постојала и црква посвећена Светом Симеону Мироточивом, као и још један храм који је временом сасвим порушен. Подсјећање на старо српско присуство чува и једна камена плоча са ћирилским натписом, данас узидана у зид џамије у селу.
Никаноров крст израђен је од шимшировог дрвета и окован сребрним плочицама у које су уфасовани разнобојни комади полудрагог камења. Дршка је опточена сребрним тракама украшеним двоструком плетеницом и низовима тордиране жице. Такав спој орнамената упућује на радове познате ћипровачке школе, чији утицај препознајемо на више српских крстова из тог времена.
Ко је био Никанор? Живио је у доба када је Ново Брдо већ изгубило некадашњи сјај рударске метрополе, али је духовно срце краја и даље куцало. Османско царство је владало Косовом, али православна црква је успјевала да подиже и чува светиње. Никанор је као архијереј носио титулу „новобрдског и грачаничког митрополита“ – јасно сведочанство да је катедра и даље била везана за овај простор.
Осим што је био ктитор и дародавац, Никанор је оставио и свој писани траг. Познат је његов рад на тумачењу Јеванђеља из 1530. године, што свједочи о његовој високој образованости и богатој личној библиотеци. Његово дјеловање сврстава га у ред значајних личности из историје Српске православне цркве.
А онда, послије XVI века, нит се губи. Како је крст из Смире доспио у Рајиновац? Историја ћути. Једна од претпоставки води нас у Велику сеобу Срба 1690. године, када су хиљаде породица, монаха и свештеника кренуле на сјевер. Да ли је тада неки монах понио светињу на пут, као аманет за душу и народ? Или је крст пролазио кроз непознате руке, да би коначно нашао уточиште у манастиру код Гроцке?
У малом предмету као да је сабрана сва судбина нашег народа: сјај и пад, вјера и страдање, сеоба и трагање за уточиштем. Никаноров крст није тек умјетничко благо – он је живо свједочанство о постојању владике новобрдског и грачаничког у XVI вијеку.
Данас, када је ова древна титула обновљена, тај мали, сребром окован крст дјелује моћније него икада: као знак да Ново Брдо није било само град рудника и трговаца, већ и духовно средиште које је оставило дубок траг у историји.
ФОТО и текст: борбазаистину.рс
