Срби, опрезно дијелите мандате у Црној Гори
Пише: Томо МИЉАНИЋ
Да украде шоу у Црној Гори, дошао је предсједник Србије и украо га – лако. На једној страни безлична маса свакојаких аморфних ликова, а на другој слободан човјек држи слово. Ама, да је најгори криминалац, Срби имају чиме да се поносе: човјек високо држи заставу слободе и проблеме очаја рјешава храброшћу, а то је најслађа мета кукавицама.
Гдје су домаћини, нико не зна – као неке стидне невјесте које не умију рећи нећу.
Народ који жури да заборави своја болесна стања нема никаквих изгледа да се од њих излијечи. Просто, некада се морају наћи одговори на питања којих се стидимо: шта се дешава са неалбанцима у Црној Гори, какав их је то кастиг захватио? Постоји само један одговор за сва понашања откад се велика османлијска сјенка надвила над овим простором, а он лежи у колективном несвјесном страху од глади.
Колективни несвјесни страх од глади о објашњава свако конвертитско понашање, у прошлом и садашњем времену. Конвертите из доба Османског царства које описује српска мудрост „вјеру за вечеру” треба схватити јер су они од смртоносне глади спашавали своју дјецу.
Треба схватити онвертите који су из српског корпуса прескочили у анационални вагон комунизма мислећи да ускачу у руско вагонче, треба признати да су се у том вагончету часно понашали. Очували су оно најбитније – језик, па ни сјеме религије нијесу искоријенили. Ако ћемо право, могли су, али ипак нијесу.
Деведесетих година, народу који је од искона гладан, Запад је понудио озбиљну клопу. Нема тог неалбанца у Црној Гори који није мислио да ће постати капиталиста и да ће тако најести своје праунуче, а српство или црногорство – мање-више исти курац, пиши како хоћеш. Испоставило се да је та озбиљна клопа за широке народне масе била шарена лажа. Ипак, Западњаци пробрали оне најгладније и најели их, а они у знак захвалности престали да буду Срби.
Да ли као дио нечијег пројекта или као мисаона воља дијела Црне Горе, појави се Народна странка, која поче слаткоречиво, отворено и непристрасно говорити о својим националним особинама кроз четничку призму. Па, богами, у Црној Гори договорисмо се најзад ко смо, шта хоћемо, а шта нећемо, и нађосмо отворени компромис између измишљених врлина и стварних мана. И онај други поглед, из партизанске призме, малтене се сагласио. Створише се љевица, десница, центар и либерали – подношљива и нормална политичка клима. Златни период црногорске демократије. Нажалост кратак.
Видјевши да се у Црној Гори, старој држави, рађа озбиљна администрација, државнички душмани приступише провјереном рецепту. Запад и исток своје фаворите накљукаше и наједоше, а кад се Србин у Црној Гори преждере за три генерације унапријед и сваку уназад, он поманита против Београда, као она пјана луда у кафани – нема везе ко столује у Београду, је ли Св. Василије, Св. Сава, Хитлер или Ганди, небитно је.
Кад је оде мас’ у пропаст српски народ у Црној Гори схвати да му вође болују од килибардитиса инфективног индуратума, ендемска болест напада само Србе.
Српски политичари (и свештеници) из Црне Горе, када оболе од килибардитиса инфективног индуратума, највише личе на београдске глумце. Свако ко има преко четрдесет љета сјетиће се колико су београдски глумци чували српство, кроз какве су голготе моћне комунистичке државе пролазили и како су успијевали да провуку зеру српства. Али титоизам је правио грешку – није знао да умјетници стварају за народ тек онда када их изложиш крајњој биједи и сталном прогону. Ако их преждереш, као што је предсједник Александар Вучић урадио, они почну да раде против Народа који их храни, килибардитиса инфективног индуратума.
Чим се наједоше српски народни представници, међу њима завлада епидемија килибардитиса, I–III стадијум. Они други су одавно у IV стадијуму.
Наравученије: Не, Срби из Црне Горе, не дајте више од трећине мандата својима, јер их ни са коцком шећера после више нећете ухватити!
ФОТО: фејсбук
