Столац срушио отровлук сарајевских медија
Пише: Дамир ОМЕРБЕГОВИЋ
Овако изгледа Столац пар дана прије Свјетског првенства у ногомету, пардон, фудбалу.
Годинама нам свакакви самопроглашени заштитници Бошњака и БиХ продају причу како су Сарајево и Тузла некакви врхунци мултиетничности, бастиони заједничког живота, отворености и еуропских вриједности у држави. Све се спомињу градови који су практички бошњачки, сви пуни великих прича о толеранцији, док би се истовремено овако хрватска застава у њима третирала као отворена провокација, а у којима сваки разговор о хрватским политичким правима одмах постаје „удар на Босну“. Онда овако одеш у Столац, град који се сваке године развлачи по сарајевским медијима као некакав симбол усташлука, подјела, сукоба, тензија, као проблематичне средине, и, опа, видиш нешто што у року одмах руши пола пропаганде којом нас хране. Види ти то, заставе стоје једна до друге и нико се не коље. Нема хистерије, барем не у разумним људима, нема драме, нема потребе да неко глуми жртву сваких пет минута.
И баш ту лежи ствар коју многи Бошњаци неће да признају себи. Проблем никад нису заставе саме по себи, већ проблем је када се оне користе из ината, из пркоса, намјерно да некога боцнеш у око, да покажеш им доминацију, да им поручиш „ово је наше, ти усташо/четнику шути“. У Стоцу, колико год некима то тешко пало признати, много чешће видиш једну врсту прешутног разумијевања да овај простор није ничији ексклузивни посјед. И то многе, хаман, боли – да овдје постоје и други људи, друга хисторија, други симболи. И гле чуда, ево живот иде даље. За разлику од наших политичких и вјерских галамџија који већ годинама хране Бошњаке причом да су Хрвати некакав малигни фактор којег треба политички сломити, прегласати и ставити „на своје мјесто“.
Вакат је, хаман, да Бошњаци почну отворено одбацивати ову исламистичку агресиву и константно хушкање против Хрвата у Федерацији. Јер сви ми добро знамо да добар дио те приче нема везе са заштитом Босне, него са жељом да се доминира. И не, ово није никакво удовољавање Хрватима нити издаја Босне, већ управо супротно. Ако Босна и Херцеговина треба опстати, онда мора постојати минимум поштовања према људима с којима дијелиш државу. А мржња коју нам годинама продају разни политички исламисти и галамџије није патриотизам, него отров који нас све полако једе.
ФОТО: фејсбук
