ЕКСКЛУЗИВНО Брошура која је књига која руши деценијски завjет ћутања о нацистичкој фабрици смрти на Сајмишту

КРИК КОЗАРСКОГ МУЧЕНИКА КОЈИ ЈЕ ОД ГЛАДИ ПОЈЕО СВОЈЕ РУКЕ! Моћна брошура о Логору Земун руши срамни завичајни естрадни заборав, унук Зоран М. Кос отвара живу породичну рану

Пише: Зоран М. КОС

Више од осам деценија павиљони некадашњег београдског Сајмишта крију тајну о незапамћеном паклу, дехуманизацији и затирању српског народа током Другог светског рата. Новообјављена историјска брошура „Логор Земун 1941–1944” коначно доноси сурову фактографску истину, поткрепљену извештајима Државне комисије и записницима о ексхумацији 6.500 српских жртава на Земунском гробљу. Међутим, док појединци ову трагедију своде на фолклор и естраду, иза сувих историјских бројки крију се најстрашније људске судбине. Сведочанство Зорана М. Коса, унука Козарчанина Јовице који је скапао од глади у овом логору, леди крв у жилама и представља крик свих потомака који и данас траже имена својих предака!

Ауторски подвиг против историјског заборава

Ново дело „Логор Земун 1941–1944” представља значајан  ауторски допринос борби за истину и разбијању деценијског заборава. Ова књига није само пука хроника; она је педантно документован доказ о фабрици смрти којом је руководио немачки Гестапо. Аутор,Момчило Мирић заслужује највише похвале јер је сабрао неумољиве изворе који разоткривају како су новоизграђени сајамски павиљони без грејања, водовода и канализације постали стратиште за близу 50.000 људи. Књига је уједно и сјајан, комплетан визуелни и текстуални оквир за будућу изложбу истог наслова, која би морала бити постављена широм Србије и Републике Српске.

Између козарачког кола и глади Логора Земун

Док одзвањају звуци хармонике, а београдским ресторанима одјекује познати напев „Козаро не треба ти кише“, друштво упада у опасну замку заборава. На манифестацијама које славе завичај, Козара се често посматра кроз призму фолклора, естраде и носталгичног заједништва и плакања за  братством  и јединством . Везе са коренима се негују, пешкири се ките, али кључно питање остаје да лебди у ваздуху: Да ли се ико, док игра козарачко коло, заиста сећа правог имена Козарачке кврваве и несречне епопеје, њених стварних резултата и крајњих станица козарачких мученика?

Оно што народно памћење олако своди на опште појмове офанзиве, у историјској стварности лета 1942. године била је сурова, систематска немачко-усташка војна акција под званичним називом „Операција Западна Босна” (Operation West-Bosnien). Њен циљ није био само разбијање партизанских одреда, већ потпуно биолошко затирање српског становништва на том подручју.

Резултат те „операције“ нису били војни сукоби, већ празна поткозарска села и збегови претворени у бескрајне колоне нејачи. Преко једанаест хиљада деце (поименце пописано 11.214) до 12 година изгубило је своје мале животе. Они који нису убијени на кућном прагу, стрпани су у сточне вагоне, изгладнели, жедни и болесни. Међутим, свест о тој офанзиви често се зауставља на падинама саме планине, док се њен наставак, онај најстрашнији, транзитни део, у колективном сећању потпуно губи.

Логор Земун као крајња станица са почетком у Операцији  „Шварц“

Како бележи историјска грађа и ауторски текстови у брошурама које баштине културу сећања, Сајмиште, односно Логор Земун, постао је једно од највећих стратишта и кључна транзитна тачка у нацистичком систему логора. Заробљени народ Козаре, читаве породице са женама и старцима, довођени су у Павиљон 1, који је у једном тренутку примио око 1.000 деце старости између 12 и 15 година.

Логор Земун је био директно повезан са широм мрежом концентрационих логора Трећег Рајха. За оне оцењене као „радно способне“, Београдски сајам је био само пролазна станица ка рудницима Бора и Трепче, Маутхаузену, Бањици, или даље ка Аушвицу, Равенсбрику и далекој Норвешкој. Они који нису прошли сурову немачку тријажу враћани су назад, преко пет хиљада измучених несрећника у две композиције сточних вагона отпремљено је директно на губилиште у Доњу Градину.

Поједене руке ђеда Јовице

Иза сувих историјских бројки и масовних депортација стоје конкретна имена, прекинуте породичные лозе и незамислива људска патња. Овај оглед нема право да ћути пред судбином ђеда  Јовице, човека чији је живот угашен управо у том мученичком Логору Земун.

Ђеда Јовица је одведен са Козаре пре него што се родила његова ћерка Радмила. Није стигао да је прими у наручје, нити да сазна да ће она касније родити унука који ће данас, кроз сузе и презир према површности, записивати ове редове. Сужњеви који су преживели пакао Земуна и вратили се у завичај донели су језиво, отрежњујуће сведочанство: ђед Јовица је у логору је  скапао од глади. Последње што је у самртном ропцу и безумљу глади хтео и јео, биле су његове сопствене руке.

Та слика, човек који од глади изједа сопствено тело у Београду, на Сајмишту, док преко реке куца срце истог оног града у коме се данас, деценијама касније, слави уз чашицу и песму, јесте врхунац нашег колективног пораза.

Неодговорност Удружења Козарчана и сјајни пример Удружења „Јадовно 1941”

Управо на овом месту долазимо до кључног парадокса и неодговорности оних који би морали први да чувају овај завет. Институција која себе назива „Удружење Козарчана у Београду“, уместо да покрене озбиљну културу сећања, организује трибине, тражи истраживања и подиже споменике козарским мученицима на Сајмишту, деценијама све своди на ресторанска заједништва, естрадне вечери и површно фолклорно кићење пешкирима.

Са друге стране, свака похвала и дубоки наклон припадају Удружењу грађана „Јадовно 1941”, које је и издавач ове моћне брошуре. Они су ти који су преокренули ток заборава. Након што су реаговали због срамног и безличног послератног епитафа „Жртвама фашистичког терора”, управо је ово удружење подигло и освештало Часни крст над масовном гробницом са 6.500 српских жртава на Православном гробљу у Земуну. „Јадовно 1941” ради посао државних институција и матичних завичајних удружења, враћајући достојанство козарским страдалницима.

Вапај за списковима Антуна Милетића

Објављивање фотографија са овог светог места покренуло је лавину: након мојих објава јавио се огроман број потомака који деценијама постављају само једно питање: Где је списак страдалих?

Упућује се јавни апел да се под хитно пронађе, дигитализује и објави комплетан списак жртава који је својевремено објавио чувени новинар Јован Кесар, а који му је уступио највећи војни историчар и пуковник Антун Милетић. То је дуг према ђеду Јовици и хиљадама других који вапију за именом и презименом!

Између пијетета и естраде

Певање песме „Козаро не треба ти кише“ данас има смисла само ако разумемо да та киша није требала Козари јер је натопљена крвљу и сузама наше деце и наших предака. Певање без знања о паклу Логора Земун, без пијетета према мученицима попут ђеда Јовице и без свести о размерама Операције „Западна Босна“(читај:ТРАГЕДИЈЕ НАРОДА СРПСКОГ КОЗАРЕ И ПОТКОЗАРЈА!), своди нашу трагедију на обичан фолклорни украс.

Ако дозволимо да се сећање на Козару сведе само на ресторанско заједништво и играње кола, ми поново убијамо оне који су своје животе оставили у жицама Сајмишта. Текст брошуре и овакве породичне исповести нису ту само да би се прочитали без коментара, они су ту да нас уплаше, отрезне и подсете да се дуг према прецима не враћа песмом, већ чувањем чисте, без шминке  и болне историјске истине.

Без песме, без пешкира и козарачког кола. Само свећа, молитвено сећање и суза у оку. Суза за деда Јовицу.

ПРЕУЗМИТЕ КОМПЛЕТНУ БРОШУРУ У ПДФ ФОРМАТУ

Сачувајте фактографску истину од заборава. Ова брошура, коју је издало Удружење „Јадовно 1941”, доноси оригиналне нацистичке документе, мапе павиљона смрти и записнике Анкетне комисије из 1944. године. Уједно, она представља идеалан и потпун оквир за будућу изложбу. Кликните на линк испод и преузмите документ:

КЛИКНИТЕ ОВДЕ ДА ПРЕУЗМЕТЕ ПДФ БРОШУРУ  „ЛОГОР ЗЕМУН 1941–1944”

Фотографија корица брошуре „Логор Земун 1941–1944”.: Идеалан оквир за каталог будућу изложбу: Корице моћне брошуре „Логор Земун 1941–1944” у издању Удружења „Јадовно 1941” (Фото: З. М. Кос)