Вардарска Србија и ВМРО

(унутрашња македонска револуционарна организација)

Пише: Српскопитање

Данашња територија Македоније је скоро идентична оној која је 1913. године Букурештанским миром припала Краљевини Србији, па је Нејским Мировним Уговором 1919. мало допуњена. Укупно 98,16% територије се поклапа  (данашња не обухвата само област око манастира Прохор- Пчињски ).

Мит да је Вардарска Македонија- Бугарска, нема историјско утемељење. Њихових 108 година владавине (861 – 969) и 16 година под династијом Асен (1230. – 1246.), те 3 године под Константином Асеном  (јединим Србином који је држао Бугарски престо од 1267-1277), чини укупно 127 година владавине на тим просторима. При свему овоме, трагова њиховог присуства нема.

Српска владавина почиње 1282. године са краљем Милутином и његовим победама против Византије, а завршава се 1394. године престанком владавине Краљевића Марка и Константина Дејановића, тј. предајом Турцима. Српска средњовековна државност се утемељује, не у Моравској, већ у Вардарској Србији. Престони град прве средњовековне српске државе је било Скопље, а касније и Прилеп. Српска државност, пре свега духовна, се одатле ширила на север. Отуда небројено духовних споменика на тлу Вардарске Србије које су оставили српски краљеви. Српска држава није освајала територију Вардарске Македоније, она је ту настала међу својим народом.

Период од 1394. до пред крај 19. века је обележен Турском државином Вардарске Србије. Промена настаје крајем 19. века јачањем српске државе и успесима њене дипломатије у Турској . Дозвољено је српској краљевини отаварање школа у Битољском и Солунском Вилајету. Након Српско-Турских, Балканских и Првог Светског Рата, те Нејског споразума 1919., заокружује се и државина Срба над територијом Вардарске Србије. Коначно, после пет векова, Турци су вратили Србима оно што су узели, Вардарску Србију. Нису је вратили ни Бугарима, ни Грцима него Србима, јер су добро знали од кога су је и узели.

Завршетком Српско- Турског и Руско-Турског рата, те мировним споразумом у Сан Стефану 1878., и након тога у Бечу,  Србија, Црна Гора и Румунија постају независне државе, а Бугарска остаје под Турском окупацијом све до 1908. године. Аустро- Угарска, Велика Британија, Француска и Немачка, нису дозволиле Русији излазак на Јонско море преко Велике Бугарске, стога је и извршена ревизија Санстефанског мировног споразума у Бечу.

Бечким споразумом је егејски део средњовековне Србије предат Грцима, ничим заслужено, да би се одржала “равнотежа“ између словенског и грчког становништва на Балкану.

Бугари остају фрустрирани, јер сан, руски поклон – независност и “Санстефанска Бугарска“, није се остварио, а и даље остају под окупацијом Турака.

Срби су “задовољни“. Добили су независну Краљевину, а вардарски део средњовековне  Србије је остао под Турском окупацијом (по Спиридону Гопчевићу, 1898. године је Срба у Вардарској Србији било око 1.200.000). Цех независности су платили егејски Срби (по турском попису из 1904. године, било их је око 900.000).

Осам година после уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, 5. новембра 1893. године, Бугари организују тајно друштво у Солуну, у кући солунског библиотекара Ивана Хаџи Николова, под називом Бугарски Македонско – Одрински Револуционарни Комитет (БМОРК).

Већ 1897. године организују подкомитет организације под називом “Друштво против Срба“.  Постављени циљ је био да “огњем и мачем искорене Србе у Македонији“. Челни човек подкомитета је  био Даме Груев (Дамјан Грујић, питомац друштва “Свети Сава“ у Београду).

Организација све до 1919. године задржава у свом називу део Одринска (Једренска). Већ после Првог Балканског Рата и заједничког Српско- Бугарског освајања Једрена, било је јасно да потписнице Бечког споразума неће дозволити прелазак Бугарске на јужну страну планине Балкан. Тиме би њима, а и Русији, био отворен пут према Истанбулу. Нејским споразумом 1919. године је то потврђено, тако да Бугарска губи интерес за Тракију, и усмерава деловање организације, превасходно на Вардарску Србију. Од тог времена, до данашњих дана, основни је назив организације ВМРО (унутрашња македонска револуционарна организација). Као суфикс се јављају, кроз историју, разни називи.

Шта су стварни циљеви, на најједноставнији начин објашњава у свом интервију 1944. године у Загребу Ванчо Михајлов. Био је челни човек ВМРО – Уједињена, од 1925.  до 1945. године. У Хрватској је боравио као саборац Анте Павелића од 1941. године до краја рата.

Разговор представника Немачке телеграфске агенције, dr. Heinza Grunerta, са Иваном (Ванилом) Михајловим у Загребу, 9. марта 1944:

“Македонија је само земљописни појам. Њезини житељи само из практичних разлога користе регионално име Македонци, као што неки у Хрватској кажу да су Босанци, Далматинци и сл., у Немачкој – Пруси, Баварци итд., или у другим подручјима Бугарске – Трачани, Добружани, и сл.

Македонска нација не постоји. Нације су на Балканском полуотоку оформљене већ пре 1500 година. Данашњи Македонци нису ништа друго доли македонски Бугари. Теорија о постојању македонске нације, с’властитим језиком је бољшевички изум. Захтеве за аутономијом и неовисношћу Македоније заговарала је наша организација, јер се није могло отворено тражити уједињење са Бугарском, а осим тога, јер се другачије није могло јасније истакнути идеја о интегритету Македоније. За нас је питање слободе Македоније толико важно колико и питање о интегритету Македоније, они су нераздвојиво међусобно повезани, стога уједињење само појединих делова Македоније са Бугарском, не представља ослобођење Македоније.“

Од свог оснивања, организација је више пута мењала име, али је циљ увек био исти, припајање Вардарске, Егејске Македоније и Тракије Бугарској. Борили су се против свих који су владали том територијом. Кратко против Турака, пола века против Срба и последњих шездесет година против самих Македонаца (да ли сте тога свесни „браћо“ Македонци!?).

Од  уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, па до краја Другог Светског Рата, на власти у Бугарској је немачка династија  Battenberg и Аустро- Угарска Sachsen-Coburg und Gotha (Треће “Бугарско царство“ под вођством краља Ferdinanda I је проглашено 1908. године, један дан пре Анексије БиХ).

Под јаким утицајем Немаца, Бугарска је у оба Светска рата била на страни Сила Осовине.  Територије које је на западу добијала почетком рата, губила је на крају мировним споразумима. Њен ратни боравак на окупираном простору је пропраћен затирањем свега што је српско. Прекрштавањем становништва, узурпацијом верских и образовних установа, прогоном учитеља и свештеника и свих виђенијих Срба, трудили су се да промене стање на терену. Немилосрдно су рушили све споменике и спомен-костурнице српских војника из Балканских и Првог Светског Рата. Тортуру и терор над Србима су обављали активисти ВМРО.

Током Другог светског рата, чланови ВМРО су се борили на страни бугарских окупационих снага у Макединији, против партизанских јединица. Капитулацијом Бугарске 1943. године, чланови ВМРО-а масовно прелазе у партизане, да би са Панком Брашнаровим, неколико пута осуђиваним припадником ВМРО у Краљевини Југославији, прогласили Републику Македонију као федералну јединицу ФНРЈ.

Циљ централиста ВМРО се остварио. Вардарска Србија је, као комунистичка Македонија, добила независност. Рат ниског интензитета ВМРО се наставља и у комунистичко време, са циљем зацртаним 1893. године у Солуну, тј. припајање Бугарској. Под покровитељством Покрета за Ослобођење Македоније (ДОМ), преко Загреба, у периоду од 1948. до 1985. године, ВМРО – Правда, наставља да ради на отцепљењу комунистичке Македоније од Југославије.

Распадом СФРЈ, 8. септембра 1991. године, БЈРМ проглашава независност. На парламентарним изборима 1998. године на власт долази ВМРО- ДПМНЕ ( Демократска Партија за Македонско Национално Јединство ). Та влада је на територији БЈРМ омогућила логистику НАТО-у за бомбардовање СРЈ. Те 1999/2000. године, председник владе је био Љупчо Георгијевски , оснивач странке (примио бугарско држављанство 2006. године), а председник државе Борис Трајковски, оба челни људи ВМРО. Ова странка је била на власти 2008. године, када је влада Николе Груевског признала независност Косова. Председник државе је био Бранко Црвенковски (Социјалдемократски савез Македоније ). Исти премијер Никола Груевски  је и 2015. године био у влади која je  гласала за пријем “Косова“ у UNESCO. Тадашњи председник БЈРМ Ђорге Иванов је и данас на истој функцији.

Садашња ситуација у БЈРМ и Србији неодољиво подсећа на Бечки споразум из 1878. године. Изгледа да се “прави нова равнотежа“, сада између албанског са једне и словенског и грчког становништва са друге стране. Бугаризација, Хеленизација и Македонизација српског корпуса на простору средњовековне Егејске и Вардарске Србије је завршена. Од 2,1 милиона Срба с’ почетка 20. века, остало је, само један век после, једва 46 000.

Извор: фејсбук страница Видовдан

Фото: фејсбук