На Петровдан су побијени Срби у Подрињу

Пише: Српскосарајево

На данашњи дан 1992. године сјећамо се цивилних жртава из села Залазје и Сасе код Сребренице, те Биљача и Загони код Братунца.

У нападима на ова села убијено је 69 особа српске националности. Међу страдалима су били и цивили.

Тог дана нестале су још 22 особе српске националности.

Дио посмртних остатака пронађен је и ексхумиран 2011. године на подручју Залазја, приликом потраге за настрадалим Бошњацима. За дијелом несталих се и даље трага.

Породице жртава и данас траже истину, правду и процесуирање одговорних.

Ослобађајуће пресуде у појединачним предметима не бришу жртве, нити потребу да се утврде све околности њиховог страдања.

Србија је 2014. године расписала потјерницу за Насером Орићем због сумње да је починио ратне злочине над Србима на подручју Сребренице 1992. године.

Орић је 2015. године ухапшен у Швајцарској по тој потјерници, након чега је Србија тражила његово изручење.

Суд Босне и Херцеговине је у новембру 2018. године правоснажно ослободио Насера Орића, бившег команданта снага Армије РБиХ у Сребреници, и Сабахудина Мухића оптужби да су 1992. године убили три заробљеника српске националности у Залазју и Куњерацу код Сребренице, те Лолићима код Братунца.

За злочине почињене у Залазју, Сасама, Биљачи и Загонима нико није правоснажно осуђен. Ослобађајуће пресуде значе да индивидуална кривица у конкретним предметима није доказана, али не бришу чињеницу да су жртве постојале и да њихове породице имају право на истину, правду и достојанствено сјећање.

Орић је раније, 2008. године, ослобођен и пред Хашким трибуналом у жалбеном поступку.

Овај недовољно правно процесуиран злочин није изолован случај током ратних

деведесетих у БиХ.

Постало је све “судски устоличено” у контексту некажњавања починилаца злочина усљед “недовољно доказа” или пак с друге стране добијање минорних казни које су толико поражавајуће за све настрадале.

Поражавајуће је да се обиљежавања злочина углавном своде на вјерско-политичке смотре, гдје већина политичара_ки тежи да добије одређену врсту “политиканске промоције” на основу сурово настрадалих.

Цјелокупна култура сјећања у БиХ се свела на пуко

обиљежавање датума страдања, када надлежне институције нису правоваљано реаговале и дјеловале, систем стагнације описује сваки сегмент друштвено-политичког амбијента у БиХ.

Најпоразнија тамна сјенка ове постратне агоније и бескрупулозности јесте понашање политичких елита које свјесно злоупотребљавају датуме страдања, одржавајући “етнонационални диксурс” у пуном јеку, нарочито у предизборном периоду.

Власти Републике Српске већ годинама уназад упорно покушавају да изједначе геноцид у Сребреници са масакром у Братунцу. Одржавају се комеморације пуне национализма и етно-националистичког пркоса.

Сасвим је јасно да није циљ одати пијетет свим цивилним жртвама, него негирање геноцида и такмичања у томе “чија је патња већа” и “ко је већа жртва”.

Сјећање на цивилне жртве не смије бити предмет политичке трговине нити селективног памћења.

Извор: фејсбук страница Оштра нула

ФОТО: фејсбук