Разгледница из Дубице – на 100 метара од ЕУ, а у муљу до гуше

У шуми вила, у вили мерцедес, у мерцедесу човек, у човеку срце, а у срцу – љубав за радничку класу!

Текст и фото: Зоран М. КОС

Овако је некада легендарни Владимир Булатовић Виб (читај: учитељ мој са којим је је упознао  у Вршци 80-десетих у кући Ј. С.Поповића и КОВ-у упознао П.Крду) хируршки прецизно расклапао кутијицу друштвеног лицемерја и лажног морала. Данас, ова вибовска матрица савршено пристаје Козарској Дубици. Ово је град који, као и увек, доказано има срце, оно велико, црвено у Градском парку. Међутим, када се то срце повеже са оним што га окружује, добијамо оглед о томе како смо као друштво постали врхунски, светски експерти за, НИШТА.

Споменик који није тражио фотељу

На месту где данас стоји нова мермерна фонтана испред општине, некада је стајао први и (треба и најважнији! )најважнији споменик граду , огромни, аутентични храстов пањ „Оријаш”, стар преко 2.500 година. То је био споменик самом имену, пореклу и образу Дубице, изниклој из миленијумских храстових шума. Поред њега је лепо и поштено писало све: и ко је аутор, и ко је извођач. За разлику од модерних грађевинских решења, пањ није тражио „гузице”, државне фотеље, функције нити компликован политички рад. Био је једноставно,  пањ. Чврст, прост, искрен и вечан.А и ми  били и постали пањеви, без навода.Ми знамо само коло преплетено играти и сами се себи дивити.Како каже једна  локална ЕПП реклама.“На само 100 метара од ЕУ…(по вољи попунити и све пије воде јер ових првих 100 метара је тачно!)“

Пресахло братство без воде, а јединства већ одавно нема

Онда је пала одлука да се пањ замијени „модернијим” уметничким решењима. У парку је пред рат никла стара плава фонтана посвећена побратимству и јединству, сад вечл давне  1988.гпдине,  у чијем је потписивању некада учествовала и сама општина. Данас у тој фонтани нема чак ни жабокрачине, јер у њој нема ни капи воде. Пресахло је побратимство и јединство.Умро Тито.Неби они да је он жив, пресахла је и вода нема њега ( слободно Њ пишите великим словом!). Споменик заједништву постао је споменик општој небризи и празнини. Јер, пањ  у холу и даље остаје моћан и аутентичан, али фонтана без воде није ништа.И она братство-јединствена и она друга јединственаили или братствена!)

Бели мермер, бирократија и жабокрачина

Врхунац наше стручности за ништавило стиже 2023. године са новом фонтаном од белог мермера испред зграде општине. На њој су поетски уклесане речи о „капи која препуни суд пријатељства” поводом пола века братства са Белом Паланком. И заиста, суд се препунио, али не пријатељством, већ стајаћом баром, муљем, талогом и отпадном жабокрачином. То је реална слика нашег рада и естетских домета:  бели мермер за сликање споља, а унутра трулеж која се не одржава.Жабокречина.Изволите погледати.

Изгнанство у холу

А шта је било са оним „поштеним пањем“ од 2.500 година који је чувао име града? Потпуно је протеран са свог природног места на тргу и закључан у затворени хол општине. Данас овај миленијумски пањ  стоји заробљен између белих зидова, радијатора и радног вренмена администрације без знака о чему се ради. Да цинизам и апсурд буду потпуни, постављен је на коцку јефтине, зелене вештачке пластичне траве.

Вибовски закључак

Круг је затворен у савршеном друштвеном парадоксу. Истинска природа, историја и корен града су закључани унутра на лажној пластици да не сметају политичком бетону. Са друге стране, мртви мермер на тргу је остављен напољу и толико се труди да симулира природу да је у њему процветала права мочварна жабокрачина.

Дубица има срце, али су пањеви завршили у холу, памет на тргу, а жива вода је остала само у Уни која једина зна како се тече.

Фотографија 1: „Срце које куца за град: Градски парк у Козарској Дубици као доказ да овај народ и даље има душу и емоцију, упркос апсурдима који га окружују.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)

Фотографија 2: „Пресахло побратимство, пресахла и вода: Плава фонтана у парку у којој нема чак ни жабокрачине, јер је потпуно сува – споменик обећањима која су давно испарила.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)

Фотографија 3: „Ново уметничко решење испред зграде општине: Бели мермер који је заменио први, природни споменик града и отворио еру скупог јавног бетона.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)

Фотографија 4: „Запис о пореклу и образу Дубице: Туристичка табла која сведочи о храсту Оријашу старом преко 2.500 година, из чијег је корена град добио своје име.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)

Фотографија 5: „Поезија на мермеру, промашај у пракси: Стихови о капи која препуни суд пријатељства поводом 50 година братства са Белом Паланком.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)

Фотографија 6: „Илузија природе и изгнанство корена: Први споменик града, моћни миленијумски пањ, закључан у холу општине између радијатора и саобраћајног чуња, на коцки вештачке пластичне траве.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)

Фотографија 7: „Суд препун небриге: Поглед у унутрашњост нове мермерне фонтане где уместо бистре текуће воде стоји муљ, талог и жабокрачина – врхунски доказ нашег експертиза за ништа.” (Аутор и фото: Зоран М. Кос, 16. 7. 2026.)