Извјештај Владе Републике Српске Хашком трибуналу био је антисрпски!
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
„Докторе, штета што ниси свједочио у Хагу. Колико год бјежао од истине ове информације ни поткупљиви ‘Хаг’ не би могао избјећи и не уважити. Поздрав!, написао је господин Владо Лукић, у свом коментару на моју јучерашњу објаву „Геноцидне активности Муслимана из Сребренице“.
Да! И ја мислим да је штета што нисам о комплетном предратном и ратном периоду свједочио у Хашком трибуналу. Нажалост, није било до мене. Не може се човјек сам позвати да свједочи. Одлична прилика је била да о свему томе свједочим на суђењу Радовану Караџићу. Кад’ кажем о свему томе, мислим на предртани и ратни период у Југославији са акцентом на БиХ, о БиХ, али и о збивањима у Сребреници и том дијелу Подриња. Међутим, Тужилаштво ме није позовало, или прецизније речено Караџићев главни тужилац Тигер јесте разговарао са мном, међутим када сам прочитао његову оптужницу против Караџића, оспорио сам прву реченицу из оптужнице. То је она позната Караџићева реченица из Скупштине БиХ коју је упутио муслиманским посланицима и муслиманским члановима Предсједништва БиХ: „Немојте мислити да Босну и Херцеговину нећете одвести у пакао, а муслимански народ можда у нестанак.“ Рекао сам Тигеру да је та реченица изговорена у афекту, али и да је тако изговорена звучала више као упозорење а не као пријетња, те да прочита стенограм са те сједнице до краја и нађе Караџићеву посљедњу дискусију. Учинио је то, прочитао је и ту дискусију, али није више показивао интерес за наставак разговора о оптужници, јер сам му објаснио да смо Караџић и ја заједно сједили на тој скупштинској сједници, и да сам га управо ја упозорио да му дискусија није требало да буде у том тону. Рекао сам Тигеру да ме Караџић послушао, да је касније поновно изашао за говорницу и молио посланике да не иду у правцу рата, али, показало се касније, Тигер и његови шефови, нису жељели да мијењају оптужницу нити мене да зову да формално дам изјаву, у својству будућег свједока. Значи, та прва реченица оптужнице је остала као пријетња, а остало из оптужнице је само слагано на ту пријетњу, све тако до Директиве број 7 и „Сребренице“.
Долазио је код мене на разговор и Караџићев оперативац. Издиктирао сам му неколико реченица и када их је уписао, потписао сам тих шест-седам редова текста и рекао да их прослиједи Караџићу. Нису ми се више јављали.
Шта је било у том краћем тексту?
Да се Караџић обрати Судском вијећу и да ме Судско вијеће позове као свједока, јер је позив Судског вијећа обавезан и морао бих да одем, а да као разлог захтјева Судском вијећу наведе да сам написао књигу „Република Српска од идеје до Дејтона“ и да би та књига требало да буде повезница са временом о којем управо „говори“ оптужница против њега.
Сигуран сам да бих у судници у потпуности описао околности и разјаснио појединости о настанку, организовању и међународном прихватању Републике Српске. Претпостављам да би моје свједочење утицало да не добије казну од 40 година затвора, поготово што бисмо се морали видјети, па да му уживо испричам све што мислим да је требало да зна приликом своје одбране.
Хашки трибунал званично је окончао све теренске истраге и прикупљање података у децембру 2004. године, а Влада Републике Српске је своје кључне извјештаје о догађајима у Сребреници усвојила и доставила током 2004. године, у јуну и октобру. Извјештај Владе Републике Српске, односно њене Комисије (о истраживању злочина у Сребреници) био је тако срочен да су га без икаквих проблема прихватили потпредсједници Комисије Смаил Ћекић и Гордон Бејкон. Извјештај Владе Републике Српске био је у потпуности антисрпски. НЕТАЧАН, НЕПРЕИЦИЗАН, ТЕНДЕНЦИОЗАН И АНТИСРПСКИ!
Да се Караџић обратио Судском вијећу утемељеним захтјевом о потреби мог свједочења о том комплетном ратном периоду, у својој изјави о свему оном што знам шта се дешавало око Сребренице 1992. и 1993. године (и у шта сам се лично увјерио), навео бих да постоји и документ МУП-а Републике Српске из 2006. године са бројним доказима и свједочењима о злочинима Муслимана из Сребренице над Србима.
ФОТО: фејсбук
