Некад „Добро дошао, Председниче“ — а данас „издајниче“

Шта се то, преко ноћи, променило у Србији? Можда Север, поред успаваног југа, боље зна?

Извор: Писмо из Београда

Прва званична посета предсједника Украјине Володимира Зеленског Србији није могла да прође „инкогнито“. Посебно међу људима који још носе ожиљке деведесетих година прошлог вијека, поготово Крајишници, јер је свега неколико дана, раније из Кијева, стигла више него јасна порука поводом годишњице етничког чишћења Срба из Хрватске кодног назива „Олуја“, коју је део српске јавности доживео као дубоко увредљиву, честитку на убијању Срба.

Али ово није текст о Зеленском.

Ово је текст о нама.

И о једном много занимљивијем питању:

Шта се то догађа на Северу?

Југ се већ дуго јасно одређује према актуелној власти и студентским протестима. Неко ће рећи оправдано, неко неоправдано. Али то више није вест.

Ексклузива је када се промени тон Севера!

Јер када Север и Југ, макар из потпуно различитих разлога, почну да „дувају“ у исту пиштаљку, онда се поставља питање да ли се приближава крај утакмице — и само остаје да видимо за кога??

До јуче је однос највећег дела Звездиног навијачког света према Александру Вучићу изгледао потпуно другације. Зато данас није довољно само викнути „издаја“. Потребно је одговорити на много озбиљније питање:

Како човек који је годинама посматран као пријатељ-спаситељ-финансијер Црвене звезде преко ноћи постаје њен непријатељ?

И још директније питање:

-Како онај који је дете Севера (трибина га је „родила“) није више пожељан и један од „Делија“?

(Слобо, највећи међу нама у овом миленијуму је пао када је Север усхуктао – „Спаси Србију и убиј се, Слободане!“).

Јер можемо да волимо или не волимо Вучића, поштујемо га и негирамо, подржавамо и кудимо, али чињенице из претходних дванаестак година не можемо једноставно да избришемо.

Црвена звезда је од клуба оптерећеног огромним финансијским проблемима стигла до апсолутне доминације у домаћем фудбалу, редовног играња европских такмичења (понекад са мањим или већим успесима), великих спонзорских уговора и финансијске стабилности какву дуго није имала.

И зато Север данас мора да буде спреман и на питање које можда није пријатно:

Ако је систем јуче био добар док је Звезда побеђивала, када је тачно постао лош (систем или Он)?

Да ли је систем био лош:

Када су стизале титуле?

Када су стизали спонзори?

Када су се решавали дугови?

Када су се отварала врата?

Или тек када је у Београд слетео Зеленски?

Годинама се по фудбалским кулоарима причало о државној помоћи, јавним предужецима, спонзорима, пореским дуговима и компанијама повезаним са великим државним пословима. Причало се много, доказивало много мање.

Можда је зато сада идеалан тренутак да престанемо да причамо по кафанама и почнемо да постављамо јавно јасна и недвосмислена питања.

Колико је држава заиста помогла Црвеној звезди током претходних дванаест година?

Колико директно, колико индиректно?

Ко је плаћао?

Ко је опраштао?

Ко је отварао врата?

И ко је све то одобравао?

Ако је одговор — ништа — одлично!

Нека се објаве бројке и прича је завршена.

Ако одговор није ништа, онда је много занимљивије питање како је човек чији је систем годинама био довољно добар да Звезди помогне да поново постане велика, данас одједном постао „издајник“.

Зато ће наредне недеље бити занимљивије од било ког дербија.

Ако ускоро крену „бомбе“ — велика појачања у ФК и КК, нови спонзори, нови новац и нова обећања — многи ће се запитати да ли је ово био бунт или само почетак преговора, обична трговина.

Ако се сукоб настави, онда прича постаје много озбиљнија.

Јер Север зна много.

Управа зна много.

Држава зна највише!

А када људи који су годинама стајали на истој страни почну јавно да постављају питања једни другима, тада обично на површину изађу ствари које ниједна ревизија, саопштење или конференција за медије не може заувек да сакрије.

Можда ћемо тада, коначно, да добијемо одговор и на највеће питање:

Да ли је Звезда заиста спасена — или су проблеми само годинама гурани испод тепиха, док су се гасила светла после још једне прославе титуле и одласком ове власти у неком периоду и светла на стадиону „Рајко Митић“ буду угашена?

Време ће показати.

Али једно је сигурно.

Када трибина која је годинама аплаудирала почне да звижди и скандира, није најважније колико је звиждук гласан.

Најважније је питање — зашто је почела?

П. С. А да неко не помисли да је ово прича само о Црвеној звезди — није.

Ускоро долази ред и на ФК Партизан.

Ко данас заиста вуче конце у Хумској? Зашто клуб тако лако троши сопствене легенде? Ко је шта обећао, шта је од тога испуњено и због чега се о неким стварима упорно ћути?

Јер ако већ тражимо одговоре — онда правила морају бити иста за све.

И за Север. И за Југ. И за власт. И за управе.

Наша држава има и север и југ, који су наши!

ФОТО: фејсбук