У сјећању на пјесника истине

Отишао је Боро Капетановић – једини који је о јасеновачком злу проговорио из чисте душе

Пише: Зоран М. КОС, новинар истраживач и публициста

На вечни починак испраћен Боро Капетановић.

Од свих уметника и стваралаца који се на српском језику служе речју, Боро је био и остао посебан. О ужасу Јасеновца и Доње Градине говорио је без патетике, без калкулације и без страха да ће његова реч некоме засметати. Говорио је из чисте душе, онако како је осећао и како је једино умео – потпуно, огољено и истинито.

Док су други понекад бирали тише речи и политички прихватљиве метафоре, Боро је својим снажним стихом прекидао тишину и српско страдање уграђивао у трајно памћење.

Био је посебан. Био је песник, извођач, рецитатор, сценски човек и модератор властитог наступа. Ко га је макар једном слушао, знао је: Боро није рецитовао своју поезију, он ју је живео поезију и речи и  на сцени и у животу.

Од култних стихова у „Двоје“ до дубичких анегдота

Моје сећање на Бору сеже далеко у прошлост, још у крај седамдесетих и почетак осамдесетих година и странице тадашњег култног листа „Двоје“, где је, колико памтим, из броја у број објављивао своје песме.

Једну и данас посебно памтим – песму о једној гимназијалки и њеном пмс-у.

Боро је и тада био Боро. Без устезања, без страха од теме и без потребе да своју поезију упакује у оно што би неко други сматрао „пристојним“. Његова поезија је била жива, непосредна, понекад несташна, понекад боемска, али увек његова.

Памтим и његово гостовање код нас у Козарској Дубици. Дошао је са још тројицом књижевника, а у публици је било готово исто толико људи колико и извођача на сцени.

Сваки други писац вероватно би се разочарао.

Не и Боро.

Он је и од такве ситуације направио представу. Са својим препознатљивим духом објашњавао је публици ту нашу завичајну математику – колико је уложио, а колико је, како је умео да се нашали, много више добио код оне чувене гимназијалке и кроз своје песме објављиване у „Двоје“.

Без длаке на језику, у свом оригиналном стилу, умео је да се нашали и на сопствени рачун. Као својеврсни српски Буковски, у шали је себе представљао готово као „лекара за женске ствари“.

То је био Боро.

Живео је за стих, за боемску ноћ, за разговор, за људе и, пре свега, за истину.

А онда – Јасеновац

Али иза тог боемског шармера крио се дубоки завичајни мислилац и, рекао бих, етички див.

Његова поема „Јасеновац“ била је Боро у свом најчистијем облику.

Он је опевао зло које је погодило наше Кнешпоље и црну Дубицу тако снажно да се у његовим стиховима „и птица у Градини стиди да запева“.

Ту је историја прерасла у метафизику страдања.

И зато, када данас говоримо о Бори, не говоримо само о једном песнику. Говоримо о човеку који је своју реч ставио у службу памћења.

Пре само неколико месеци, у Галерији АНУРС, представљено је друго издање његове изузетне поеме „Јасеновац“, коју је зналачки илустровао академик Миливоје Унковић. Издавач овог издања је СПКД „Просвјета“ Бања Лука.

Била је то још једна потврда да је Боро својим стихом оставио траг који ће трајати дуже од једног живота.

А тај његов стих нисмо слушали само у књигама.

Боро је 17. септембра 2025. године учествовао на свечаној академији поводом 30 година одбране Козарске Дубице, одржаној у Дому културе у Козарској Дубици, где је говорио своју поему „Јасеновац“.

Био је то један од оних тренутака у којима човек схвати да песник и песма више нису две одвојене ствари.

Боро је био своја песма..

Она је сведочанство једног времена.

Последњи сусрети са публиком

Напустио нас је један од највећих савремених српских песника, прозаиста и писаца за децу, Боро Капетановић.

Отишао је изненада, у сну, прешавши у нека нова и боља пространства.

Несвакидашњи, свој и оригиналан у наступима, говорио је напамет своје стихове онако како је само он умео и могао, величанствено, на тренутке комично, препуно емоција и живота.

Добитник бројних књижевних награда, међу којима и „Скендер Куленовић – Књижевни вијенац Козаре“, Боро је увек био драг и радо виђен гост наше установе. Са љубављу је долазио, а сваки пут остављао јединствен траг свог песничког и рецитаторског дара.

Као лауреат „Књижевних сусрета на Козари“ 2025. године, одушевио је публику у Галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору. Говорио је своје песме пред бројном публиком, побравши аплаузе за стихове, али и за ону посебну енергију којом је увек зрачио, где год да се појави.

Савремена српска књижевна сцена његовим одласком изгубила је непоновљивог песника, патриоту, емотивца, боема, доброг човека и књижевника чије су јаке емоције увек налазиле пут до стиха.

Али ја не желим да се од Боре опростим само речима о наградама, књигама и наступима.

Желим да га памтим онаквог какав је био.

Са његовим хумором.

Са његовим несташлуцима.

Са његовом боемштином.

Са оним посебним начином на који би од мале публике направио велику сцену.

И са оном озбиљношћу која би се изненада појавила када би почео да говори о Јасеновцу.

Тада више није било шале.

Тада је говорио човек који је знао да неке речи нису само стихови.

Неке речи су завет.

И зато, драги Боро, мени је била изузетна част, понос и задовољство што сам живео у твоје време и што сам те познавао.

Хвала ти за сваку реч којом си бранио наше памћење од тихог умиривања и заборава.

Хвала ти за сваки стих.

За сваки наступ.

За сваки смех.

И за сваку тишину коју си прекинуо.

Почивај у миру, мој песниче.

И види горе, на небеским ливадама, хоћеш ли наћи мир за своју велику и неукротиву душу…

Путуј, драги наш Боро, у рајске вртове.

Нека ти је широко Царство небеско.

Почивај у миру, велики наш Песниче.

И не заборави нас.

Не заборави своју Крајину.

Не заборави Кнешпоље, Дубицу, Јасеновац и Градину.

Јер ми тебе нећемо заборавити.

И смрћу својом Боро је остао посебан.

Био је само један.

И ту нема никакве забуне.

Напомена:

Боро Капетановић учествовао је на свечаној академији поводом 30 година одбране Козарске Дубице, одржаној 17. септембра 2025. године у Дому културе у Козарској Дубици, где је говорио своју поему „Јасеновац“.

Фотографије са ове свечаности власништво су портала rtv-kd.com (једна од илустрација у монографији академика Унковића), будући да аутор није успео да отвори екстерни диск на коме су депоноване фотографије из те године.

ФОТО: Зоран М. КОС