Козара театар апсурда над мртвима

Пише: Зоран М: КОС

Сцена: меморијални комплекс.

На сцени — академици, професори, умјетници, архитекте, историчари, конзерватори, историчари умјетности, институције, факултети, комисије, савјети и читаве војске културних радника.

Иза сцене — покојници.

Тишина.

Онда излази комисија.

„Како ћемо уредити мјесто страдања?“

Неко каже:

„Имамо академике.“

Други:

„Имамо умјетнике.“

Трећи:

„Имамо архитекте.“

Четврти:

„Имамо историчаре.“

Пети:

„Имамо институције.“

А онда се јави неко из комисије:

„Добро, добро… али питајте мајстора и месара.“

И тако, у земљи са толико академика, професора, архитеката, историчара умјетности, умјетника и институција културе, о изгледу мјеста на којем почивају страдали одлучују они који знају како се сијече камен, вари метал и поставља плоча.

Да будемо јасни:

Није проблем што су они месари, бравари или каменоресци.

Њихов рад треба поштовати.

Каменорезац треба да зна камен. Бравар треба да зна метал. Мајстор треба да зна свој занат.

Али занат није исто што и концепт меморијала.

Јер меморијално мјесто није обична парцела.

Није двориште.

Није парк који треба само „уредити“.

Није грађевински објекат на којем неко треба да покаже колико лијепо зна да сложи камен, метал, бетон или плочу.

Меморијал је материјализовано сјећање.

Он је простор у којем историја добија физички облик.

Он треба да свједочи о догађају, о страдању и о људима којих више нема.

Зато се меморијал не пројектује само очима.

Он се чита кроз историју, културу, умјетност, архитектуру, простор, симболе и колективно памћење.

Управо зато стручна литература о меморијализацији спомен-обиљежја посматра као дио културне баштине и културе сјећања, а не само као физичке објекте које треба одржавати или преуређивати.

И ту долазимо до суштине.

Како треба да изгледа једно меморијално мјесто?

Прије свега — треба да буде достојанствено.

Треба да буде амбијентално и архитектонски промишљено.

Треба да поштује оригиналну идеју, историјски контекст и простор у којем се налази.

Треба да буде читљиво.

Да човјек који дође зна:

гдје је дошао, шта се овдје догодило и коме је ово мјесто посвећено.

Треба да постоји јасна и тачна информација.

Имена, датум, догађај, историјски контекст — тамо гдје је то могуће утврдити.

Ако се нешто обнавља, мора се знати шта се обнавља и зашто.

Ако се нешто мијења, мора постојати стручни разлог.

А ако је меморијал културно добро, онда његова заштита није ствар нечијег личног укуса, него стручног и институционалног поступка.

У раду Влаховић и Медина управо се наглашава значај нормативне и институционалне заштите спомен-обиљежја са статусом културног добра.

А код нас?

Код нас понекад прво дође багер.

Па бетон.

Па камен.

Па нека идеја која се некоме учини „лијепа“.

А тек онда — ако се неко сјети — историчар.

И ту почиње наш театар апсурда.

Јер струка постоји све док треба написати пројекат.

А када треба одлучити како ће изгледати мјесто страдања — онда се струка некако изгуби из кадра.

А појави се мајстор.

И месар.

И комисија која све то потпише.

А мртви?

Мртви немају комисију.

Немају право гласа.

Не могу да се побуне када им неко промијени изглед меморијала.

Не могу да питају зашто је њихово страдање претворено у грађевински пројекат.

Не могу да кажу:

„Људи, ово је мјесто наше смрти, а не ваш полигон за доказивање укуса.“

И зато је ово више од лошег естетског рјешења.

Ово је питање односа према мртвима.

Питање односа према историји.

Питање односа према култури сјећања.

И питање да ли смо као друштво још способни да разумијемо да меморијал није само оно што видимо.

Он је и оно што памтимо.

А када једном промијенимо простор, симболе и изглед меморијала без разумијевања његове историјске и умјетничке вриједности, ми не мијењамо само камен.

Ми мијењамо начин на који ће будуће генерације читати прошлост.

Зато меморијално мјесто не треба да буде ни кич, ни грађевинска импровизација, ни полигон за нечији лични укус.

Оно мора бити:

историјски утемељено, стручно осмишљено, архитектонски и умјетнички промишљено, достојанствено, читљиво и заштићено као дио културе сјећања.

А занатлије?

Наравно да су потребне.

Неко мора исклесати камен.

Неко мора направити метал.

Неко мора поставити плочу.

Али они треба да изведу оно што је струка осмислила — а не да струка буде оно што мајстор одлучи.

То је разлика између заната и меморијалне архитектуре.

Између израде и ауторства.

Између уређења простора и чувања сјећања.

И зато се на крају мора поставити једно једноставно питање:

Ко има право да одлучује како ће изгледати мјесто на којем су људи страдали?

Ако одговор није:

историја + струка + умјетност + архитектура + конзерваторска правила + институционална одговорност + поштовање према жртвама,

онда немамо меморијал.

Имамо сценографију.

А у тој сценографији публика нису живи.

Публика су — мртви.

Само што мртви не могу да напусте представу.

Не могу да звижде.

Не могу да траже да се завјеса спусти.

И не могу да кажу:

„Доста.“

Зато то морамо рећи ми.

У њихово име.

Бог с нама.

Напомена:

За шири стручни контекст меморијализације и заштите спомен-обиљежја видјети: Добрило Влаховић и Душан Медин, „Меморијализација Другог свјетског рата на територији општине Будва кроз спомен-обиљежја са статусом културног добра“, 2022.

Рад на Academia.edu

Текст нписао и наглас размишљао: Зоран М. КОС

Фото: Зоран М. Кос и Зоран Совиљ