Хумска битка за рањене партизане
Пише: Славко БАСАРА
Док су генерали командовали фудбалским полигоном ЈНА на Топчидерском брду, високо изнад Београда вијорила се застава победе! Рука ауторитета правила је чврсту дисциплину и градила менталитет успеха. Оличење слободе је стигло у епској несаломивости партизанског покрета под насловом да „Битка за рањенике“ буде пут будућности и непоколебљивости!
Шта би данас, да су живи, о „партизанском фудбалском покрету“, за филмски сценарио, написали Никшићани: Стеван и Вељко Булајић и Ратко Ђуровић?
Данас се у Београду, далеко од Неретве, боримо за рањеног Партизана, најстаријег сина Југословенског спортског друштва… Југославије више нема, остали су само партизани, као увенули чувари, заједно са симболом својим, нечега што је одавно прошло.
У последњој деценији фудбалске битке „позобале“ су многе најбоље и најизраслије партизанове синове, на „бојном пољу“ потрошени су као тренери: Вук Рашовић, Зоран Мирковић, Жарко Лазетић, Саво Милошевић (два пута), Александар Станојевић (три пута), Илија Столица, Гордан Петрић, Игор Дуљај, Алберт Нађ, Марко Јовановић (два пута), Ненад Стојаковић, Дамир Чакар…, а као спортски директори Младен Крстајић, Ивица Илиев и Предраг Мијатовић. Рањен је, „смртно“, у срце, и Саша Илић. Куршум је погодио и Радослава Раћу Петровића. Данко Лазовић би исто био на овом списку „рањених“ да се одлучио за прву борбену линију, а не „дебелу“ позадину.
Превише „настрадалих“ и за један краљевски клуб као што је Реал Мадрид!
Када одана војска „изгине“, а команда одступа и повлачи се, терен остаје празан. На њега, тако незаштићеног, упадају свакакви „играчи“ жељни популарности, момента славе, да се фотографишу са „трофејима“ и „ратним пленом“ и јединим циљем – обогаћивањем биографије.
Путем фудбала се најлакше „попреко“ изгради друштвени статус и излечи комплекс! Успостављена дијагноза није стварна. Некада је све било другачије, зато „некада“ и јесте прошлост.
Садашњост је опора и горка, пуна жучи. Дошло је време гологлавих партизана којима је капа са симболом пала у блато…
Шта ће да се догоди ако партизански рањеници Илић и Петровић залече херојске ране и смогну снаге да са својим оданим саборцима на терену среде противнике из „Франкове“ Шпаније? Ако Партизан преживи Европу, док му је у Србији стављена омча око врата?
Резултатски заостатак из предграђа Мадрида није ненадокнадив, али положај на првенственој табели је забрињавајући.
Фудбал, понекад, зна да изненади, оживи сва потонула осећања и неутралише губитничко разочарење. Баш као и живот који је био сатран и згажен у Београду 1941 априлским бомбардовањем, али је четири године касније васкрснуо!
Рањеници Саша Илић и Раћа Петровић нису бирали тренутке. нити су калкулисали, стали су „у строј“ када им је срце рекло да бране оно што их је фудбалски створило. То није грех, то је храброст. Зато је пред њима битка живота. Ретки су људи тренутка изазова и искушења, са херојским прсима испред свих, која нуде „непријатељској“ муницији.
Када све прође…
У војничкој доктрини пуковници су ретко били покојници, али су зато покојници често постајали пуковници! Које обележје ће имати хумке у Хумској тек ћемо да видимо?!
Ако их уопште и буде…
Данас „интелигенција“ ствара разне фикције, заборављајући стварност и постулате основног битисања, мучење у писању сценарија јер је и Сутјеска фудбалски пресушила…
Шта год да се догоди, Илић и Петровић, као и сви остали „пали“ другови остаће део записане историје Партизана. То никад нико неће моћи да избрише!
Хероји се вечно памте. Као партизани!
ФОТО: В. МАРКОВИЋ/Спортски журнал
