Козара, епопеја или геноцид?

Пише: Зоран М. КОС

Никако се не слажем са том, по мом мишљењу, лажном социјалреалистичком представом о страдању Козаре да је Козара епопеја.

Ако је Козара „епопеја“, онда је то крвава епопеја и страдање библијских размера.

На Мраковици стоје Џамоњине вертикале као симбол Козаре. Уз њих се најчешће везује број од око 10.000 страдалих бораца Козаре.И само они и данс постоје од 1972. године.

А шта је са дојенчади и децом?

Али шта је са народом?

Тих 10.000 војно способних људи представља мањи део укупног страдалог становништва. И велики број бораца страдао је ван самог географског простора Козаре,Авале, Вршца, Зиданог моста, од Посавине и Семберије, преко Врбаса и средње Босне, па све до других ратишта.

А онда долазимо до питања од којег се не сме побећи:

Како страдање више од 20.000 деце и дојенчади назвати епопејом?

Чега је то епопеја?

Кога је то епопеја?

Козара није била велика битка Другог светског рата у класичном војном смислу. Пронађите један елемент који је чини великом војном битком упоредивом са великим операцијама тог рата.

Нећете га наћи.

А знају и данашњи историчари са то гурају у први план…

Козара није битка на Козари!

Козара је била офанзива у којој је, након војног слома и пробоја, уследило масовно страдање и уништавање цивилног становништва.

Ни трава, ни мајчино млеко нису били поштеђени.

То је затирање.

То је трагедија.

То је геноцид.

А питање да ли је то било и геноцидно уништавање дела српског народа није питање за пароле, него за историчаре, архиве, документа и чињенице.

Зато ја кажем:

Нема епопеје без питања о жртви.

Нема победе која може да избрише мртву децу.

Нема величанствене приче ако у њој нема имена страдалих.

Где је споменик цивилним жртвама Козаре?

Где је достојно обележено више од 20.000 страдале деце?

Где су њихова имена?

Дајте имена.

Не спорим херојску борбу мојих предака. Напротив.

Мој деда је на Козари заробљен као партизан.

Не спорим ни храброст оних који су се борили.

Не спорим ни могуће хуманитарне намере оних који су покушавали да спасавају људе.

Само ме занима резултат.

Шта нам је дала та „епопеја“?

Шта нам је дала борба?

Шта нам је донео тај мит?

И шта нам данас говори Мраковица?

Џамоњине вертикале и даље стоје.

А историјска шума око њих?

Погледајте како данас изгледа место које је требало да буде једно од најважнијих места памћења нашег народа.

Зато више не желим да говорим само о епопеји.

Хоћу да говоримо о страдању.

О затирању.

О деци.

О именима.

О документима.

И, коначно, о питању које не сме бити забрањено:

ЕПОПЕЈА ИЛИ ГЕНОЦИД?

Јер ако је цена „епопеје“ више од 20.000 дечјих живота и десетине хиљада убијених цивила, онда је прва наша обавеза да кажемо њихова имена.

А тек онда да говоримо о епопеји.

ФОТО: фејсбук