Без мира и спокоја за кости козарских мученика (фото)
Између земунског вандализма и козарске багер-револуције
Пише и фото: Зоран М. КОС, новинар, истраживач и публициста
(Унук Јовице Буразора, партизана заробљеног на Козари и страдалника Земунског логора)
Есеј и фото-документација: оно што текст тврди, фотографије показују
КОЗАРСКА ДУБИЦА / САЈМИШТЕ, ЗЕМУН, септембар 2026. — Као унук Јовице Буразора, козарског партизана заробљеног у фашистичкој офанзиви 1942. године и умореног у Прихватном логору Земун на Старом сајмишту, током вишегодишњег теренског и архивског рада документовао сам сурову стварност пред којом званична култура сећања немо ћути. Радећи на самосталним пројектима и сарађујући са најеминентнијим војним историчарем, пуковником у пензији Антуном Милетићем, суочио сам се са незапамћеним, поражавајућим односом према српским стратиштима из Другог светског рата. Тај однос се данас краће од отвореног вандализма у Земуну до агресивног грађевинског кича и саморекламерства на самој Козари. Кости козарских мученика, страдалника Поткозарја, али и других крајева, немају спокоја ни мира ни после 84 године од голготе, што је апсолутно недопустиво. Стога упућујем овај оштар јавни протест и апел надлежним институцијама двеју држава.
Два лица истог греха: Земунски вандализам и козарска багер-револуција
Најновији вести и извештаји, и фотографије са терена потврђују застрашујући, двоструки удар на историјско памћење српском народа. Овај рат против заједничких гробница води се симултано у два правца: кроз брисање трагова у престоници и кроз естрадизацију на самом стратишту.
Са заједничке масовне гробнице на Земунском гробљу, подно Часног крста, од стране непознатих лица уклоњена је бела мермерна спомен-плочу која је сведочила о најмање 6.500 српских жртава-мученика. На месту где су породице страдалника тражиле тихи пијетет, затечен је хладан, празан зид и насилно избрисана историјска чињеница. Ако је плоча сведочила о жртвама Прихватног логора Земун, њено уклањање није само физичко померање једног комада мермера. То је уклањање јавног сведочанства са места на којем би оно требало да буде највидљивије.
Крст сам по себи, када остане без плоче, бива лишен свог конкретног историјског контекста. Претвара се у неми, апстрактни симбол пред којим пролазник више не може да зна ко под њим почива, када је страдао и у каквим је околностима изгубио живот. А онима којима је историјска истина непријатна, најнепријатнији су управо име, број и идентитет жртве, смета им одредница „српске жртве“. Зато питање више није само: ко је уклонио плочу? Питање је: ко је „дозволио“ да она буде уклоњена? И још важније: ко ће је вратити?
Тиме се козарска голгота и њени страдалници данас поново налазе на путу од “табуа до заборава”. Јер када се са места страдања насилно уклони сведочанство, не уклања се прошлост. Прошлост остаје урезана у земљу и кости. Али се брутално покушава уклонити могућност да је будуће генерације виде, прочитају и разумеју. На тај начин се голгота Козарчана и других страдалника постепено потискује у анонимност и заборав, далеко од очију јавности. А када се српској жртви одузму име, број и историјски контекст, она заправо страда по други пут, овога пута у култури памћења, што је можда и трајнији злочин од оног првобитног. Органи државе Србије морају ово под хитно да реше, пронађу починиоце овог недела и јавно обзнане резултате истраге. Ћутање или препуштање овог случаја забораву значило би саучесништво у поновном убијању оних који већ осам деценија немају мира.
Багерска денатурализација Козаре
Истовремено, на самој Козари, дешава се супротан, али једнако разорни процес денатурализације споменика. На ширем историјском локалитету Широке Луке, који уз Патрију представља један од два најстрадалнија топонима на читавој Козари, спроведена је брутална багерска револуција. Овде, на простору који у себи садржи више мученичких тачака попут две спомен-чесме (Рањеничке и у Грабовом јарку), Зиданог млина, Саставака, па све до у народу , по злу, познатог Шошиног јарка, и после 84 године живи језиво предање да се тада са леша на леш могло ићи. Био је то пакао збега натопљен крвљу, где је све било брутално преорано авионским и артиљеријским пројектилима, а измешане кости и тела побијеног народа лежала су заједно са страдалом стоком.
Тај изворни шумски амбијент, где су људи убијани и партизанским маљем, брутално је преоран багерима и претворен у безлични шљунковити плато. На њему је, без консултације струке, историчара… и породица жртава, подигнут метални крст „ни на небу ни на земљи“. Остављен је без икаквог натписа, историјског путоказа или контекста за будуће генерације, стављајући у први план приватне амбиције и саморекламу појединаца уместо имена страдалника.
Феномен „турбо-фолк меморијализације”
Израз „меморијализација 200 на сат“ савршено описује ово агресивно деловање багера у Широкој Луци. Како се десило да приватна амбиција појединаца прегласа глас струке и историје, и зашто јавност и институције ћуте пред преоравањем аутентичног шумског амбијента? Све је препуштено стихији и ад- хок деловању, посебно кроз организовање политичких и саморекламних скупова где су жртве само декор за нечије каријере. Струке у овом процесу нема, или се појављује тек спорадично, док је историјска наука у стању потпуног додворавања политичкој моћи, част изузецима. Тако смо дошли до феномена естрадизације сећања, где се историја не истражује, већ се „троши“ за дневнополитичке потребе.
Постоје два лично односа према местима страдања. Један је тих, скроман и достојанствен: дрвени крст, једноставан натпис, без истицања моћника, само порука, сећање и поштовање. А онда постоји овај други начин, у којем се више види онај који обележје поставља него они којима је оно посвећено. Места страдања нису визит-карте појединаца. Тамо не тражим свој потпис, тамо тражим да се њихова жртва не заборави.
Усјед тог урбанистичког и меморијалног насиља, обичан народ се с правом и дубоком забринутошћу пита: шта бива када рђа постави нерђу? Ова оштра народна максима непогрешиво гађа суштину процеса у коме они који су духовно и професионално захваћени рђом некомпетентности подижу росвајне крстове који данас шљаште по Козари. Ти сјајни, јефтини по укусу метални маркери не носе пијетет, већ служе за заслепљивање јавности и прикривање суштинског немара према прецима. Уместо каменог или дрвеног достојанства које стари и опстаје са природом, добили смо агресивни, рефлектујући материјал који казује само једно, тријумф површности над дубином историјске трагедије.
Јавни апел надлежним институцијама
Овај текст је јавни позив надлежним институцијама Србије и Републике Српске да коначно преузму одговорност да преко надлежних министарстава, завода и институција ураде:
Санкционисање вандализма у Земуну
Хитна рестаурација спомен-плоче подно Часног крста са бројем од 6.500 српских жртава Прихватног логора Земун, вјерно оргиналу, као и законско проналажење и процесуирање криваца( читај :Држава да уради!). Време је да струка у Отаџбини коначно проговори и заустави брисање историје у главном граду.
Ревизија и истрага одговорности
Спровођење хитне стручне инспекције затеченог стања на Козари и јавно утврђивање ко је наредио, одобрио и извео досадашње радове у Широкој Луци, на основу ког пројекта, чије сагласности и уз чији стручни надзор.
Враћање права струци: Формирање независне стручне комисије, састављене од врхунских историчара, музеолога, војних историчара и конзерватора, која ће на основу архива, докумената и сведочанстава систематски заштитити и документовати све тачке страдања у Широкој Луци и на читавој Козари.
Јасно законско дефинисање граница заштићеног меморијалног простора, како локални и приватни интереси више никада не би кројили националну историју. Постављени метални крст мора се хитно историјски контекстуализовати, он не сме остати усамљени, анонимни објекат без имена жртава, датума и јасног историјског објашњења.
Трајни институционални надзор
Моментално одузимање надлежности неспособним локалним органима који немају ни капацитета ни знања, те успостављање трајног, највишег државног надзора над свим местима масовног страдања на Козари и Поткозарју.
Држава која преко својих завода и министарстава номинално штити културно наслеђе не сме да чека да јој новинар, потомак жртве или случајни пролазник на друштвеним мрежама показује шта је багер уништио на стратишту. Институције морају бити прве на терену, а не последње које за катастрофу сазнају. Све остало је препуштено нашем националном идентитета амнезији и директно саучесништво у поновном убијању козарских и земунских мученика.
Порука надлежнима је јасна и не трпи одлагање:
Изађите на терен!
Заузмите став!
Зауставите даљу девастацију!
Утврдите одговорност!
Вратите струку тамо где су вандал и багер постали главни „стручњаци“!
Јавност и медији пред огледалом срамоте
Међутим, највећи проблем је можда управо свеопшта јавност, која се и сама све више понаша као нека врста „турбо-фолк генерације“. Данас живимо у друштвеном матриксу који функционише по принципу: „Јаши, јаши, сви смо наши.“ У таквом систему проблем настаје тек онда када ниси „наш“ или „њихов“. Тек тада почињу да те примећују, саплићу и објашњавају ти зашто баш сада треба ћутати. Све пролази док си део те тихе, послушне колотечине која клима главом чак и онда када се проблем прави тамо где га не би смело бити. Па тако, као у случају злогласног друга Шоше, проблем направи „увозна памет“, а домаћи и „наш“ „међед“ само слегне раменима у стилу: „А шта ћеш…“
А шта и очекивати од јавног и медијског простора који је толико јадан и девастиран да у њему једне гаћице неке турбо-фолк певачице имају хиљаду пута више места, пажње, минутаже и лајкова него кости шест и по хиљада српских мученика? Живимо у потпуном суноврату вредности у коме естрадна баналност има апсолутни приоритет над националном трагедијом, па нам зато стратишта и изгледају онако како нам изгледа и телевизијски програм, јефтино, бљештаво и без икаквог смисла.
А они „међеди“, ко „међеди“, код нас су законски заштићени! Тако су меморијални простори препуштени на милост и немилост локалним „међедима“, онима који историју мере сопственим политичким интересом, а меморијалне комплексе уређују по сопственом нахођењу: багером, шљунком и јефтиним политичким поенима и сјајем инокса.
И тако се, из генерације у генерацију, константно вртимо у кругу срамоте и глупости, и то, што је најстрашније, директно преко костију сопствених предака.
Док год је тако, интересне групе немају проблема. Али жртве немају истину. Морамо изаћи из тог круга самообмане. Први корак мора бити враћање институционалног ауторитета струци, а други, успостављање јасне и оштре одговорности за сваку девастацију, самовољу и уништавање историјског наслеђа на рачун наших предака.
Јер место страдања није ничија приватна сцена. Није ничија политичка бина. Није ничија визит-карта и није полигон за доказивање локалне моћи. То је место на којем мртви имају право на мир, а живи обавезу на незаборав. Ако нисмо способни да сачувамо земљу на којој су побијени наши преци, како можемо тврдити да смо сачували сећање на њих?
И зато је крајње време да престанемо да се питамо ко је „наш“, а ко „њихов“, а ко вáш. На стратишту постоје само:
На стратишту постоје само:
ЖРТВЕ.
ИСТИНА.
И НАША ОДГОВОРНОСТ ПРЕМА ЊИМА.
Све остало је — ништа и ништавило које води у заборав. А заборав је смрт по други пут.
У наставку се налази комплетна фото-прича са теренским доказима који сведоче о овом парадоксу нашег доба.
ФОТО-ПРИЧА: СУДБИНА КОЗАРСКИХ ГРОБОВА У ЗЕМУНУ И НА КОЗАРИ -ШИРОКА ЛУКА
Место на коме је била постављена Спомен плоча; Овај огољени, оштећени бетон подно крста на Земунском гробљу неми је сведок савременог вандализма. Непозната лица су насилно уклонила плочу која је подсећала на 6.500 српских мученика Прихватног логора Земун, остављајући хладан и празан зид у намери да се затре траг козарским страдалницима који су далеко од завичаја окончали своју овоземаљску голготу.ФОТО: Јадовно 1941.
Кадар из документарног филма о Антуну Милетићу и КЛЈ: Највећи живи истраживач истине о Јасеновцу, пуковник у пензији Антун Милетић, испред Земунског гробља током снимања филма пре два мјесеца. Кадар документује научни пројекат о страдању десетина хиљада Срба Поткозарја депортованих 1942. године у Прихватни логор Земун (Старо Сајмиште).
Ова фотографија свједочи о суровом парадоксу: док Милетић деценијама документује кости 6.500 земунских страдалника, савремени локални моћници памћење претварају у медијску буку, рефлекторе и кич-чесме за личну промоцију, остављајући аутентична стратишта зарасла у коров поред пута.
Земунско гробље – поглед на парцеле које крију козарске жртве. Поглед на унутрашњост гробља на којем су током Другог свјетског рата тајно и масовно сахрањивани логораши српске националности. Истраживања показују да управо на овом простору почивају хиљаде депортованих становника Поткозарја који су, преживјевши маршеве смрти, умрли иза логорских жица од глади и пјегавог тифуса
Уклоњено свједочанство о 6.500 српских мученика. Снимак спомен-обележја подно Часног крста на заједничкој гробници у Земуну са белом мермерном плочом на којој је писало: „Овде почива 6.500 српских жртава мученика и убијених у логору Земун 1942.-1944.“ Као тежак ударац колективном памћењу, ова спомен-плоча је недавно уклоњена од стране непознатих лица. Суптилни КР-код у углу плоче омогућавао је пролазницима да сазнају историјске чињенице, стављајући у први план истину о жртвама, а не имена оних који су обиљежје градили
Миомирис тамјана за незаборав: Молитвени помен над костима предака. Упаљене свеће које је аутор зажегао за покој душа свог дједа Јовице Буразора и његових козарских другова, заједно са димом из ручне кадионице на самој хумци масовне гробнице. Овај тихи чин хришћанског пијетета прекида деценијски мук над страдалницима. Кад је најважнија истина о жртвама, сваки детаљ има смисао за оне који су остали без гласа
Крст за жртве или крст за потписе? Аутор Зоран М. Кос у тренутку тихе молитве испред спомен-крста на Земунском гробљу. Стојећи на костима својих предака, аутор разобличава два начина односа према стратиштима: док један представља скромно сјећање и молитву, други корак води ка показивању, гдје се додају елементи и потписи заслужних, потискујући саме жртве у други план
Неуморни борци против заборава на стратишту у Земуну: Сусрет истакнутог војног историчара, пуковника у пензији Антуна Милетића, публицисте Зорана М. Коса и Момчила Мирића испред Удружења „Јадовно 1941.“ Београд. Кадар је забиљежен током теренских припрема за снимање документарног филма о Концентрационом логору Јасеновац (КЛЈ) и самом Антуну Милетићу
Милетић је човјек који је иза себе оставио капиталне зборнике докумената о Јасеновцу и књигу „Против заборава и табуа“ у коауторству са академиком Владимиром Дедијером. Са преко 10.000 написаних и објављених страница и скоро исто толико сакупљене, а још увијек необјављене архивске грађе, он представља живу институцију сјећања. Њихов састанак на Земунском гробљу, мјесту гдје леже кости 6.500 српских жртава допремљених већином након офанзиве на Козару 1942. године, чин је одбране истине у тренутку када се ово стратиште суочава са физичким скрнављењем и административним заборавом.
Како је изгледао Шошин јарак: Свједочанство о изворном простору страдања. Овако је изгледао Шошин јарак у Широкој Луци на Козари током истраживачке мисије у другој половини 2025. године, прије него што је услиједила багерска девастација околине. У тишини и хладу густе шуме, на тлу гдје су невине жртве егзекутоване ударцима усташког маља, служена је прва молитва за покој њихових душа и зажежене су прве воштанице. Снимак је трајни документ о изворном амбијенту ког јадна Козара више нема
Постбагерска стварност Шошиног јарка: Отуђени крст на шљунку умјесто шуме. Сурова паралела и крајњи исход девастације у Широкој Луци: исти простор који је до јуче изгледао као густа, аутентична козарска шума, данас је потпуно преоран, огољен и претворен у безосјећајни шљунковити плато. Док су у Земуну непозната лица уклонила плочу са именима 6.500 мученика, овдје су багери збрисали природни амбијент који је памтио јауке жртава маља. Метални крст на сивом шљунку, без икаквог историјског објашњења, остаје да стоји као споменик савременом нескладу и појединачној самореклами
ЗАВРШНА НАПОМЕНА И ПОСВЕТА:
Аутор наглашава да није против Часног крста који представља свети симбол вјере, већ против решења која на мјестима страдања потискују жртве у други план. Све што радимо треба да служи њиховом достојанству, истини и трајном сјећању.
Текст је посвећен ауторовој мајци Радмили, која је преминула у данима настанка овог истраживања, а Божјом промисли ово свједочанство је изнијето пред Часним крстом гдје почивају кости њеног оца, ауторовог дједа Јовице Буразора.
Од истог аутора о овој теми
„Крст за жртве или крст за потписе?“
ФОТО: Зоран М. КОС
