Сви наши споменици…
Пише: Деки РС
Брус Ли у Мостару, Мартин Лутер Кинг у Тузли, Франц Фердинанд у Сарајеву, кнез Лазар у Бањалуци…
Разлика је очигледна…
Синоћ је откривен споменик Светом Стефану кнезу Лазару у Бањалуци.
Дежурни чувари „демократске и грађанске Босне“, већ други дан наричу над бањалучким кружним токовима.
Из њих избија хорска забринутост: „Какве везе Лазар има са Бањалуком?“
Питају се ово они који преко глумаца славе Холивуд, они који дижу споменике америчким свештеницима, и они који до данас љубе чизме аустроугарских окупатора.
Али кад у Бањалуци осване споменик српском владару и светитељу, то одједном постаје „провокација и геополитичка јерес.“
Највећи апсурд свих њихових фрустрација лежи у томе што су у Лазаревом строју на Косову 1389. године стајали управо преци данашњих босанских муслимана.
Твртко I Котроманић их је послао, а војвода Влатко Вуковић повео да раме уз раме са Лазаревим витезовима бране Хришћанство и земљу.
Након тога они примише ислам од тог истог освајача, да би пар векова касније са широм отвореним рукама дочекали и аустроугарске окупаторе.
Оне исте, чијем надвојводи Францу Фердинанду и данас у Сарајеву клањају и дижу споменике.
Клањали су се пред сваким туђинским господаром који би пројахао овим просторима.
А Срби су за ту исту слободу плаћали најскупљу могућу цену – крвљу, устанцима и вековима висећи на турским кочевима.
Данас сарајевска чаршија нариче над бањалучким споменицима, суштински изгубљена у времену и простору.
Они у толиком бежању од сопствених корена више и не знају ни ко су, ни шта су.
„Људи су то као рукавци што их је бујица одвојила од мајке реке, који немају тока ни ушћа, сувише мали да буду језеро а сувише велики да их земља упије.
Људи са неодређеним осећајем стида због порекла, и кривице због отпадништва, неће да гледају уназад, а немају куд да гледју унапред, зато заустављају време, у страху од ма каквог решења.
Презиру их и браћа и дошљаци а они се бране поносом и мржњом.“
Написао је ово о њима у свом роману „Дервиш и смрт“, рахметли Мехмед Меша Селимовић – Србин од дробњачког братства Вујовића код Билеће.
У том њиховом тоталном идентитетском скретању, они данас изводе маневар какав историја не памти:
Узмају српског краља који се у Милешеви крунисао над моштима Светог Саве, и у Сарајеву га ките љиљанима који у хришћанској симболици означавају Пресвету Богородицу.
Дакле, кнез Лазар им у Бањалуци смета, али им зато његов вршњак и савременик, краљ Твртко нимало не смета, јер га направише бошњом који је вековима чекао ето баш њих.
Твртко им је добар јер им треба за лажни идентитет, а Лазар им смета јер их подсећа на све оно што су били пре него што су одлучили да све своје забораве.
Покушај да се Србима у Републици Српској одузме право на Лазара, Твртка и Косово поље, једнако је узалудан као и покушај да се заустави река Врбас.
Лазар у Бањалуци не тражи дозволу чаршије да буде ту – он је ту као и народ који је својим вековним заветом опстао на овој земљи.
А за њих, сваки српски споменик је само огледало у ком виде сопствену празнину…
ФОТО: фејсбук
