Поређење стања у „логору“ Омарскa и логору Силос
Из књиге „Обмана века“, аутор Д. Тадић
Државни логор за Србе, Силос (познат и као Аушвиц за Србе) је трајао је од 12. маја 1992. до 27. јануара 1996. Ту је било смештено преко 600 затвореника, укључујући 11 жена, од којих је једна била у шестом месецу трудноће и 11 резервних војника ЈНА, заробљених на борбеној линији у Хаџићима. Најмлађи међу логорашима је био четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији осамдесет-седмогодишњи Остоја Пусара и Васо Саренац (85) који је умро у ‘Силосу’. На подручју општине Хаџићи, Срби су чинили једва 10 процената становништва, па је личило да су Муслимани похапсили и затворили све Србе који нису на време побегли.
У овом језивом логору је за време његовог трајања, убијено неколико десетина, а наког затварања логора, од последица тешке тортуре је умрло 200 затвореника. Осим свакодневног свирепог пребијања, силовања и егзикуција у дворишту логора, затвореници су присиљавани на тежак рад као што је копање ровова на првој линији фронта. Затвореници су данима остављани без хране и воде. А онда, кад су им давали један оброк дневно, добијали су једва четврт кришке хлеба и некакву супу у коју су стражари претходно уринирали. Просечна тежина затвореника је била 35 килограма. Као вид психичке тортуре, између осталог, биле су претње затвореницима да ће им силовати, мајке, сестре, жене, кћерке и да ће све то морати да гледају.
За разлику од логора Омарска у који је Радован Караџић, Председник РС, позвао Црвени крст са екипом од 30 новинара (који су слободно ушли у логоре, шетали по њима, разговарали и снимали), Међународни црвени крст (МЦК) је могао ући у логор ‘Силос’ искључиво уз лично одобрење Алије Изетбеговића, Председника БиХ. Њихова прва посета логору је била тек крајем 1992, далеко од очију новинара. За постојање логора Силос знали су високи функционери и Алија Изетбеговић. Познато је да је Бакир Изетбеговић надгледао логораше који су копали ‘тунел наде’ у Сарајеву и да их је притом гађао камењем из пуке досаде.
Кад је МКЦК коначно закорачио у овај дражавни концентрациони логор за Србе, један од њихових представника је изјавио да није ништа страшније видео.
Без жеље за експонирањем у јавности, Лео Капетановиц, који данас живи у Америци, присећа се:
“Било је страшно бити дете од непуних 14 година, затворен са осталим затвореницима у ћелији, или зидинама. Миладин Мичевић је ухваћен и доведен у ’Силос’, Ненад Алексић, Голуб мислим да му је било име Ранко и још многи којима се више не сећам имена. Давно је то било. Репетирање пиштоља над главом, стављање цеви пиштоља у моја уста и претњом да кажем где ’четници’ крију радио станице и оружје. Махањем ножем око врата, претњом одсецањем ушију и прстију је психички било јако тешко. Ја нисам ту много провео на сву срећу, јер је Међународни Црвени Крст требао да дође и мене су пустили наводно само до куће. Чуо сам да су ме тражили кад је инспекција завршена. Ја сам преко Лепенице и Тешића, из Лепенице побегао са покојном баба Савком Алексић према Кобиљачи на Илиџи.
Свега сам се нагледао, ударања кундаком у главу, шутирања, пребијања у ноћне сате, глади и свега што је већ речено много пута.“
Поређењем два логора, Омарска за Муслимане који су држали Срби, Силос за Србе који су држали Муслимани, виде се јасне разлике у најбитнијим параметрима који су пратили њихово постојање:
У време кад је почело моје суђење ( Дуско Тадиц) под најездом од око 100 сведока и будних очију седме силе, у логору Силос, после скоро 4 године суровог тамновања у цивилизованој Европи, 142 заробљеника, међу њима двије жене су и даље чекали повратак кући. Медији су остали глуви и слепи. Већина преживелих и породице страдалих логораша Силоса су отишли у далеку Америку и Аустралију и за разлику од логораша из двомесечне Омарске, нису добили никада никакву накнаду за патње.
Суд БиХ је осудио благим казнама за ратне злочине у логору ‘Силос’: Мустафу Ђелиловића (омогућио је функционисање логора све док се, како је изјавио, не сазна судбина несталих Бошњака!), затим Фадила Човића, Халида Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера. Осуђени су за нечовечно поступање и наношење физичке и душевне патње српским заточеницима у логорима на подручју Општине Хаџићи.
Најважнији детаљи о Силосу се налазе у књизи “1335 Дана”, аутора Ђорђа Шувајла, бившег заточеника логора ‘Силос”. Иако је Шувајло био један од кључних преживелих логораша-сведока, Босански суд га је позивао два пута да сведочи, видео линком, на суђењу одржаном у Сарајеву. Зашто овај предмет, далеко гори од Омарске, није никада стигао пред Међународни суд УН у Хагу.
ФОТО: фејсбук
