Окупација под плаштом мира
уКако је Кумановски уговор избрисао српска права?
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
На данашњи дан, 9. јуна, календар нас непогрешиво враћа у ону суморну предвечерњу таму 1999. године, када је у шатору на војном аеродрому код Куманова стављен параф на документ који ће остати урезан као један од највећих парадокса и трагедија у модерној српској историји. Након 78 дана невиђеног хероизма, у којима су Војска Југославије и српски народ под бомбама НАТО агресора бранили сваки педаљ своје отаџбине, потписан је такозвани Војно-технички споразум. За остатак свијета то је био „крај рата” и „тријумф демократије”. За српски народ, био је то почетак перфидне, пузајуће окупације наше духовне колијевке – Косова и Метохије.
Посматрано из данашње перспективе, Кумановски споразум није био никакав мировни акт, већ врхунац западне уцјене и међународне преваре, чије посљедице крваво плаћамо и двадесет седам година касније. Српска војска на терену није била поражена; њена техника је сачувана, њен морал је био несломљен, а стратегија НАТО генерала о брзом сламању отпора доживјела је потпуни дебакл. Ипак, политичким притисцима и бруталним уништавањем цивилне инфраструктуре, Србија је натјерана да потпише сопствено повлачење са Косова и Метохије. Савезна Република Југославија је пристала на компромис, вјерујући на ријеч међународном праву и Уједињеним нацијама. Каква је то наивност била!
Свака ставка тог уговора која је требало да заштити српски народ брутално је погажена оног тренутка када су генерали Марјановић и Стевановић напустили шатор, а британски генерал Мајкл Џексон преузео команду. Обећали су „безбједно окружење за све грађане”, а шта смо добили? Добили смо то да је КФОР, под чијим су плаштом на нашу територију ушле управо оне силе које су нас до јуче бомбардовале, отворио капије за незапамћени пир арнаутских терориста из ОВК. Умјесто обећаног мира, услиједио је језиви егзодус – преко 200 000 Срба кренуло је у колонама ка централној Србији, спасавајући живу главу пред онима којима су НАТО тенкови служили као логистичка подршка. Наочиглед свјетске јавности, спаљено је и оскрнављено на стотине наших вјековних цркава и манастира, док су преостали Срби сабијени у гета и енклаве.
А гдје је у свему томе чувена Резолуција 1244, која је израсла из Кумановског споразума? Она данас служи као споменик западног лицемјерја. Сјећа ли се ико у Бриселу и Вашингтону Анекса 2, тачке 6? Сјећа ли се ико договора да ће се стотине (1000) припадника српске војске и полиције вратити на Косово и Метохију ради чишћења минских поља, чувања граница и заштите наших светиња? Наравно да не. Та ставка је за њих од првог дана била мртво слово на папиру, јефтина лаж којом је требало умирити Београд док се терен не припреми за коначни ударац – једнострано проглашење лажне државе 2008. године, коју су те исте потписнице Кумановског споразума објеручке признале.
Обавеза о потпуној демилитаризацији ОВК претворена је у травестију: терористи су само пресвукли униформе, прво у тзв. Косовски заштитни корпус, а данас у некакав нелегални „КБС”, који уз свесрдну помоћ НАТО инструктора глуми регуларну војску и свакодневно малтретира преостали српски живаљ на сјеверу покрајине.
Кумановски бездан мора бити вјечна поука и неугасиви путоказ српској националној свијести. Он нам је показао да се са окупаторима не договара на ријеч и да се у „добру намјеру” западног војног савеза може вјеровати само на сопствену пропаст. Оно што је силом отето и преваром одузето, само се чврстом националном вољом и историјским стрпљењем може повратити.
Јер, Косово с Метохијом није територијално питање – оно је коријен нашег постојања, а Куманово је дан када смо научили лекцију коју више никада не смијемо да заборавимо: туђин вам никада неће чувати кућу, нити ће вам непријатељ гарантовати слободу.
Догодине у Призрену!
ФОТО: фејсбук
