Напад на човјека

Пише: Србо ГАЛИЋ

„Радујте се када вас прогоне имена Мога ради, велика је плата ваша на Небесима“ – рече Спаситељ.

Тешка борба за очување Православља и свете СПЦ се не води само у Србији, већ наравно и диљем дијаспоре, па тако и на америчком континенту.

Сви све знају, сви су доктори теологије, знају како и шта треба, шта се смије а шта не. На све стране наилазим на људе који су страшни познаваоци црквених канона, до у најмање ситнице знају сваку догму, молитву, сваки начин на којем се треба вршити служба, односно литургија, знају тумачити Свето Јевањђеље, Седам Светих Тајни и Седам Смртних Грехова.

Знају баш све.

Али кад би се зезали.

А за Спасење није потребно малтене ништа од свега тога, није потребно да познајеш сваку материју, не мораш знати ни Оченаш па ни Символ Вере, као што многи и не знају.

Потребно је само да знаш Христа и свега неколико Његових ријечи да би, кад дође време, могао живјети у Рајским Насељима.

Треба ти да само знаш шта је рекао о осуђивању, да испустиш камен из руке коју си подигао, да се сјетиш како Христос побриса недјела наша прво у прашини а онда и умро за нас и све гријехе наше, прошле, садашње и будуће.

Или се једноставно угледај на доброг Самарићанина.

Само што се не напада свештенство, од Патријарха до обичног свештеника, него се напада ЧОВЈЕК који носи мантију, не дозвољава се проста људска слобода, право на ријеч и мишљење.

Најновија хајка је на свештенике који врше службу у Онтарију и другим канадским парохијама.

И то због љубави према спорту, конкретно фудбалу.

Због невиђеног „безобразлука,“ због тога што су се, замисли! – дрзнули да присуствују утакмицама Босне, што су испунили жељу коју носе у себи још од дјечачких дана да буду на Свјетском Првенству. Због тако „срамотне издаје“ особе се разапињу по друштвеним мрежама, а вјероватно и у правом животу.

И још су се такви“ расколници“ и „екуменисти“ усудили да окаче слике са стадиона и бившим фудбалерима, рецимо са Миралемом Пјанићем, што је урадио свештеник Душко Марковић, који служи у Лондону, Онтарио.

Када исто то уради Новак Ђоковић, онда је у реду и поздравља се, али када то уради један обичан човјек, носио мантију или не, онда ћемо га лагано разапети на крсту, гдје друго?

На страну чињеница да је сулудо за сваког Србина да се одриче Босне, као да никада тамо нисмо живели и живимо, као да нисмо гинули бранећи је, од дјетета до старог ђеда. И још увијек то радимо.

Не, то „није“ важно, важно је да се на основу једне једине слике одједном зна све о њему, ко је и шта је отац Душко.

Парохијани Лондона, Кичинера, Хамилтона, Винзора и шире, знам да га знате, знам да сте присуствовали службама које је водио и води, кажите искрено – је ли ово у реду?

Је ли грешим можда када кажем да је многима вратио Наду, Веру и Љубав начином службе? Не требамо ли да се угледамо на сам начин живота, као човјека?

Да ли не смијемо бити радосни што је Црква пуна и „обичном“ недељом, не само на дане великих Светаца, Божића, Васкрса?

Значи ли нам имало што је ту за сваког мирјанина, дакле простог човјека, што без одлагања дође у кућу било коме, зарад Славе, крштења, исповјести или чисто саслуша и посаветује некога ко не може да буде на свакој литургији? Има разних разлога, од болести до самог начина одлажења јер је Црква подалеко од града а нема свако ауто.

Или чисто економских проблема јер је бензин изузетно скуп и није мали пут од педесетак километара тамо и назад.

Кад је неки дан преминуо коментатор Един Авдић, за којег ја не знам, нисам никад слушао неки његов пренос, читав нет је био преплављен изјавама туге и саучешћа из цијеле Србије и Републике Српске.

Јесу ли то онда „крокодилске сузе,“ лажне, да би били у тренду а у себи га уствари мрзимо и драго нам је што је умро?

Значи ли то да влада невјероватно лицемерје, да ето требамо и морамо жалити Едина, али је сасвим у реду да се тражи анатема за Душка?

Трагедија је шта се дешава у нашим православним душама, што се без имало савјести игнорише директна Христова ријеч да не можеш сједити на двије столице одједном, не можеш служити и Богу и мамону, значи ђаволу.

Све ово што сам написао је само и само моје мишљење, не тјерам никога да се сложи са мном, јер сам ја апсолутно нико, немам никакву личну корист од овога, нити је желим. Само сам обичан лик, немам право на ништа друго.

Осим једног – да кажем истину!

Да свијету који напада и њега и остале свештенике, предочим која радост влада у мојој души што баш њега имамо за свештеника.

Што га знам и као човјека без мантије, човјека који је био и јесте ту у временима када је и мени и другима тешко, када нам треба само неко да нас саслуша, стави руку на раме и каже да нисмо сами, помоћи ће нам Господ, и Сам и кроз Душка, да нам крст који носимо буде бар мало лакши.

А сад нападајте и мрзите и мене, свеједно се то већ ради још од синоћ када сам сазнао за све ово.

Нема везе, не смета ми, свако по даровима својим. Али овај пут сам ја ту за оца Душка, да му ставим руку на раме и кажем да није сам.

Христос посриједи нас, и будет и јест.

Јуни, 2026, Лондон, Канада

ФОТО: фејсбук