Најприземнија политичка мимикрија
Како „политички Хрвати“ у српској кожи служе загребачком наративу
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Посљедњи наступ самопроглашених политичких представника Срба у Хрватској, оличен у присуству Милорада Пуповца и Бориса Милошевића комеморацији у организацији националних удружења „Хрвата муслиманске вјероисповијести“ и појединих саборских заступника, отвара дубоко и мучно питање: кога ови људи заправо представљају и у чије име дијеле легитимитет?
Пракса у којој етнички Срби дјелују као тзв. „Хрби“ – биолошки припадници српског народа који су у политичком, идеолошком и културолошком смислу потпуно интегрисани у загребачки званични наратив – достигла је свој врхунац. Учешћем на скуповима на којима се Република Српска отворено квалификује као „геноцидна творевина“, а српски народ колективно оптужује за агресију и злочине уз потпуно негирање српских жртава, ови функционери су прешли границу обичног компромиса и ушли у зону отвореног саучесништва у клеветању сопственог народа
Ивањски цвијет насупрот сребреничког – селективна емпатија као услов за буџет!
И док са поносом на реверима носе сребренички цвијет испуњавајући загребачку агенду „регионалног помирења“ на српску штету, јавност оправдано пита: зашто ти исти представници никада нису понијели Ивањски цвијет – симбол незапамћеног масовног геноцида и затирања Срба у Подрињу? Одговор је једноставан и огољен: Ивањски цвијет не доноси политичке поене у Загребу, нити осигурава позиције у хрватском систему моћи.
Политичка егзистенција ове групације своди се на примарни лични интерес – сигурне плате и привилегије. Да апсурд буде већи, финансијска средства се не повлаче само из буџета Републике Хрватске, већ врло вјероватно и кроз разне пројекте намијењене сународницима које финансира Република Србија. На тај начин, српски новац неријетко завршава код оних који служе као параван за спровођење туђих, антисрпских интереса.
Улога у креирању лажне демократије и презир према Крајини!
Овакви кадрови Загребу служе као идеалан алат за симулирање високог степена демократије пред међународном заједницом. Они су ту да свијету покажу наводну мултиетничност и инклузивност Хрватске, док у позадини прећутно асистирају у потпуном затирању преосталог српског идентитета.
Симптоматично је да ови политички актери према Републици Српској Крајини гаје исти презир као и најистакнутији хрватски десничари. Помени историјске Крајине код њих изазивају нелагоду, па чак и подсмијех. За њих је главни град Загреб, домовина Хрватска, а службено писмо латиница. По налогу загребачке централе, спремни су се појавити било гдје – што су већ и доказали срамним одласцима у Книн на прославе акције „Олуја“, којом је извршено брутално етничко чишћење и изгон српског становништва од Далмације до Баније.
Остаје само горко сазнање да док год право гласа српског народа у данашњој Хрватској узурпирају професионални чувари сопствених фотеља, српске жртве ће бити маргинализоване, а национално достојанство трговано на политичкој пијаци Загреба.
ФОТО: фејсбук
