Страшна и прећутна истина о Цазинској Крајини

Међумуслимански рат, операција „Тигар” и страдање које је Сарајево избрисало

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ/УСКОК

Док се у глобалном наративу рат у Босни и Херцеговини упорно приказује кроз једностране и црно-бијеле оквире, једна од најмрачнијих и најсуровијих епизода тог сукоба деценијама се систематски заташкава. То је истина о братоубилачком, међумуслиманском рату у Цазинској крајини (простор Бихаћа, Цазина и Велике Кладуше), гдје је тзв. Армија БиХ извршила невиђен терор над сопственим народом, само зато што је тај народ одбацио милитантну политику Сарајева и изабрао пут мира, економске стабилности и суживота са комшијама Србима.

Данас све жртве овог сукоба политичко Сарајево безочно сврстава у јединствену статистику „бошњачких жртава српске агресије”, перфидно скривајући чињеницу да су хиљаде муслимана Цазинске крајине побиле, прогнале, опљачкале и мучиле управо снаге под контролом Алије Изетбеговића.

1. КАКО ЈЕ ПОЧЕО РАСКОЛ: Одбијање сарајевског ратног лудила!

Почетак сукоба лежи у дубоком политичком и економском неслагању између народа Цазинске крајине, предвођеног утицајним привредником и чланом Предсједништва БиХ Фикретом Абдићем Бабом, и милитантног крила у Сарајеву на челу са Алијом Изетбеговићем.

Абдић је схватио да је безумно гурати потпуно изоловану енклаву у деструктивни сукоб са Србима, који би донио само глад и унапређење туђих геополитичких циљева. Насупрот сарајевској доктрини жртвовања за унитарну државу, Абдић 27. септембра 1993. године проглашава Аутономну Покрајину Западну Босну (АПЗБ). Његов циљ је био једноставан: прекид непријатељстава, потписивање мировних споразума са Републиком Српском и Републиком Српском Крајином, те спасавање привреде и становништва од хуманитарне катастрофе.

Тада се формира оштра, крвава унутрашња граница која је дијелила Бихаћки џеп. На сјеверу, око Велике Кладуше, стајала је Народна одбрана АПЗБ (ратни састав лојалан Абдићу), док су јужни дио, око Бихаћа, Цазина и Бужима, контролисали ратнохушкачки кругови 5. корпуса тзв. АБиХ под командом Атифа Дудаковића.

2. ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ СРБА КАО ПРЕДУСЛОВ, ПА УДАР НА СВОЈЕ

Прије него што ће се у потпуности обрачунати са „аутономашима”, Дудаковићев 5. корпус је систематски очистио град Бихаћ и српска села на подручју око Бихаћа која су била под њиховом контролом. Срби из околине Бихаћа (села попут Притоке, Грмуше, Рипча, Лохова, Хргара и других) потпуно су протјерани, њихова имовина је опљачкана и спаљена, а десетине цивила су звјерски убијене.

Када је терен очишћен од Срба, сарајевска ратна машинерија се пуном силином устремила на непослушне муслимане на сјеверу. Унутармуслимански сукоб је био незамисливо бруталан – борили су се рођена браћа, очеви против синова, комшије против комшија.

3. ОПЕРАЦИЈА „ТИГАР ’94”: Превара вијека!

Симбол овог безобзирног рата била је сарајевска војно-обавјештајна операција „Тигар-Слобода ’94”, покренута почетком јуна 1994. године. Име је добила по главном актеру – Хамдији Абдићу званом „Тигар”, команданту тзв. 502. витешке бригаде 5. корпуса тзв. Армије БиХ.

По налогу Атифа Дудаковића, Хамдија Абдић је лажирао сукоб са врхом тзв. Армије БиХ, представивши се Фикрету Абдићу као разочарани официр спреман да изврши војни пуч у Бихаћу у корист Аутономије. Како би представа била потпуно увјерљива, почетком јула у Бихаћу су инсцениране лажне уличне борбе, паљене су аутомобилске гуме ради дима, а преко радио-веза су слани панични позиви у помоћ. Заваран овом представом, Фикрет Абдић, уз логистичку подршку српских снага, шаље „Тигру” огромне количине новца, муниције, горива и наоружања.

Када је превара успјела, а српско оружје и ресурси завршили у рукама 5. корпуса, услиједила је велика офанзива. Дана 21. августа 1994. године, Дудаковићеве снаге упадају у Велику Кладушу.

4. РАЗГРАНИЧЕЊЕ И СТВАРНА ХРОНОЛОГИЈА ДВА ЗБЈЕГА (1994. и 1995.)

Да би се разумијела размјера ове трагедије, кључно је професионално и хронолошки разграничити два велика избјегличка таласа муслиманског становништва из Велике Кладуше, јер се њихова судбина битно разликује у фазама развоја сукоба.

ПРВИ ЗБЈЕГ: Август 1994. године!

Након што је Дудаковић ушао у Велику Кладушу послије преваре у операцији „Тигар”, из града и околине бјежи између 35 000 и 40 000 муслиманских цивила лојалних Фикрету Абдићу.

Приликом уласка 5. корпуса, дошло је до масовне пљачке и вандализма. Снаге под контролом Сарајева, посебно екстремни дијелови 505. бужимске бригаде, опљачкали су и девастирали бројне приватне куће и привредне објекте корпорације „Агрокомерц” (која је била економски стуб АПЗБ). Куће вођа Аутономије су миниране или запаљене, док је већина обичних кућа тада девастирана и опљачкана до голих зидова, али нису све спаљене из практичних разлога – војници 5. корпуса су их користили за смјештај својих снага и утврђивање позиција.

Повратак у децембру 1994. године.

Почетком зиме 1994. године, Народна одбрана АПЗБ, потпомогнута српским снагама у операцији „Паук”, потискује 5. корпус и ослобађа Велику Кладушу. Избјегли народ се враћа на своја огњишта у децембру 1994. године. Затичу опустошене, опљачкане и хладне куће без прозора и покућства. Током зиме 1994/1995, локални измучени народ је уз помоћ сопствених снага и допремљеног грађевинског материјала оспособљавао куће за основни живот, вјерујући да је најгори прогон иза њих.

ДРУГИ ЗБЈЕГ: Август 1995. године („Олуја”)

Годину дана касније, услиједила је здружена агресија Хрватске војске и 5. корпуса тзв. Армије БиХ под називом „Олуја”. Велика Кладуша се нашла у потпуном обручу. Избјеглички камп Купленско код Војнића и читава општина крећу у панични збјег заједно са Србима. Овога пута заједно са Србима бјежи и 30 000 кладушких муслимана.

Систематско паљење и уништење: Сада када је АПЗБ дефинитивно пала, снаге 5. корпуса и екстремни Бужимљани врше потпуну одмазду. Свака кућа која је припадала породицама које су поново избјегле или за које се знало да подржавају Абдића систематски је запаљена, засута експлозивом или потпуно сравњена са земљом. Циљ је био јасан: трајно онемогућити било какав будући повратак „издајника” и избрисати трагове Аутономије са лица земље.

5. ВЕЛИКО СРПСКО СРЦЕ: Надљудска хуманост РС Крајине!

Овдје лежи историјски податак који потпуно разобличава лажни сарајевски наратив о српској кривици. Када су десетине хиљада измучених муслиманских избјеглица у августу 1994. прешле границу и ушле на простор Кордуна и Баније, дочекала их је топла и братска рука Српске Крајине.

Република Српска Крајина је у том тренутку и сама крварила под херметичким санкцијама и у страшној сиротињи. Према званичном извјештају генералног секретара УН-а Бутроса Бутроса Галија, преко 251 000 Срба већ је било насилно прогнано из Хрватске ван граница РС Крајине током 1991. и 1992. године. Од тог броја, преко 100 000 српских избјеглица било је смјештено унутар саме РС Крајине (а чак 70 000 на простору Кордуна, Баније, Лике и Далмације које ће касније захватити „Олуја”).

И поред оваквог незамисливог избјегличког притиска на сопствене капацитете, институције РС Крајине и српски народ показали су надљудско гостопримство.

Највећи кампза прихват избјеглица из Велике Кладуше формиран је на локацији Купленско код Војнића, а мањи прихватни центри отворени су око Глине, Топуског и у селу Крстиња.

Локалне болнице и домови здравља у Глини, Топуском, Вргинмосту, Слуњу и Војнићу пружали су комплетну медицинску његу муслиманском становништву. Испоручивани су лијекови, а Црвени крст РСК је дијелио храну подједнако српским избјеглицама и муслиманским породицама.

Посебно је дирљив примјер издвајања школског прибора за децу из Кладуше који су обезбјеђивале локалне крајишке институције како малишани не би губили наставу у импровизованим школским шаторима. Изгладњели српски народ Баније и Кордуна дијелио је своје посљедње залихе брашна и кромпира са уплашеним избјеглицама из Кладуше.

6. ГОЛГОТА ТОКОМ „ОЛУЈЕ”: Између хрватског бајонета и српске границе!

Када је у августу 1995. године почела „Олуја”, несрећни муслимански народ Кладуше креће у нови, још страшнији избјеглички пакао. Повлачећи се заједно са српским колонама кроз Двор на Уни, покушали су да нађу спас преласком у Републику Српску и даље ка Савезној Републици Југославији (Србији).

Међутим, Србија их из компликованих политичких и дипломатских разлога у том тренутку није могла званично примити на своју територију, а на самој граници према Сави и Дрини повратак је био херметички затворен. Хрватска војска и полиција су их окружиле и силом изолације спријечиле њихово спајање са осталим избјегличким токовима.

Хрватско опхођење према избјеглицама!

Хрватске власти су ове измучене људе насилно вратиле дубоко у унутрашњост Крајине и поново их изоловале у запуштени камп Купленско. Опхођење хрватских снага сигурности било је крајње нехумано и брутално!

Камп је био окружен наоружаним стражама, без права на слободно кретање.

Људи су држани без основних хигијенских услова, струје и воде. Хрватски војници су их вријеђали, малтретирали и шверцовали им основне намирнице по баснословним цијенама.

Хрватска влада је вршила страховит психолошки притисак на њих како би их присилила да се врате у Велику Кладушу – која је тада била под бруталном контролом 5. корпуса тзв. АБиХ. Нуђене су им лажне гаранције о безбједности како би се Хрватска што прије ријешила огромног броја нежељених избјеглица на својој територији.

Тек у касну јесен и зиму 1995. године, под патронатом УНХЦР-а и након потписивања Дејтонског споразума, преживјели из Купленског су се почели враћати у потпуно спаљену и девастирану Кладушу или су, уз помоћ међународних програма, добили азил у трећим земљама (Канада, САД, Аустралија).

7. СВЈЕДОЧАНСТВА О СТРАВИЧНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД КЛАДУШКИМ МУСЛИМАНИМА

Оно што су припадници 5. корпуса тзв. Армије БиХ радили својим сународницима у Кладуши превазилази границе здравог разума. Злочини нису били само плод индивидуалне мржње, већ су били систематски координисани са циљем застрашивања и потпуног покоравања народа Цазинске крајине.

Примјер Сенада Салкића: Као непосредан доказ бруталности коју је спроводио Дудаковићев режим свједочи случај Сенада Салкића, припадника Војне полиције 5. корпуса тзв. АБиХ, који је касније пред Кантоналним судом у Бихаћу осуђен на 12 година затвора због стравичних ратних злочина, укључујући силовање и брутално пребијање заробљених муслиманских цивила и жена у Великој Кладуши. Ова пресуда је једна од ријетких која је успјела да пробије сарајевску медијску блокаду.

Поред ових судских епилога, остала су забиљежена и бројна свједочанства о другим страшним злочинима:

Јавна понижења и масакрирања: Постоје аутентични видео-снимци на којима се види како припадници 5. корпуса вежу заробљене припаднике Народне одбране АПЗБ за аутомобиле, возају их по улицама, вријеђају, пљују, мокре по њима и на крају их пред окупљеном масом брутално масакрирају и линчују.

Муслимански логори у Бихаћком џепу: Војна полиција 5. корпуса формирала је неколико логора и затвора за заробљене сународнике који су подржавали Фикрета Абдића. Најпознатији су били логори у самом Бихаћу, као и приватни затвори у Цазину. У овим објектима су стотине заробљених кладушких муслимана подвргаване свакодневним најсуровијим методама мучења – пребијањем металним шипкама, изгладњивањем и психолошком тортуром.

8. СУДБИНА ФИКРЕТА АБДИЋА БАБЕ

Сам Фикрет Абдић се након пада АПЗБ у августу 1995. године склонио у Хрватску, гдје је добио политички азил од стране Фрање Туђмана. Хрватске власти су га годинама штитиле, међутим, под притиском Сарајева, Абдић је касније ухапшен и пред хрватским судом у Карловцу осуђен за ратне злочине против цивилног становништва и ратних заробљеника у Цазинској крајини на 20 година затвора (касније смањено на 15). Одслужио је двије трећине казне, након чега је пуштен на слободу. Без обзира на све оптужбе и пресуде, народ у Великој Кладуши га и данас доживљава као свог јединог спасиоца („Бабу”), о чему свједочи и његов каснији избор за начелника општине Велика Кладуша, гдје је уживао апсолутну подршку грађана.

9. САРАЈЕВСКА ПРОПАГАНДНА МАШИНЕРИЈА И СИСТЕМАТСКА ИНДОКТРИНАЦИЈА

Ова велика историјска трагедија данас је потпуно избрисана из званичних уџбеника у Федерацији БиХ. Сарајевска пропагандна машинерија спроводи невјероватну историјску инверзију.

Манипулација жртвама: Све жртве које су Дудаковићеве снаге побиле по Кладуши и околним селима убачене су у јединствену бошњачку статистику како би се појачао наратив о „геноцидним Србима”. Потпуно је табуизирана чињеница да су ти људи страдали од муслиманске руке.

Индоктринација младих у самој Кладуши! Данас се у школама у Великој Кладуши спроводи систематско испирање мозга младим генерацијама. Кроз медије, школске уџбенике и званичне комеморације, дјеци оних који су били прогоњени, чије су куће спаљене и чије су породице мучене, намеће се култ личности Атифа Дудаковића и 5. корпуса тзв. Армије БиХ. Млади се индоктринирају да воле војску која им је затирала фамилије, док се истовремено уче да мрзе Србе – једини народ који је у тренуцима највеће ратне страве тим истим људима пружио склониште, коридор спаса, парче хљеба и љекарску његу.

Свјетска јавност мора коначно да сазна за ову стравичну истину о Цазинској крајини. Свако заташкавање ових злочина јесте саучесништво у трајном затирању сјећања на невино страдале муслимане који су хтјели само мир, а доживјели пакао од сопствене браће под ратним барјаком Сарајева.

ФОТО: фејсбук