Робијали због ћирилице!
На фотографији: др Новица Ракочевић (1927-1998)
Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ
Писао сам о овоме више пута, али овај пут ћу цитирати одломак из књиге „Црна Гора у Првом свјетском рату“ др Новице Ракочевића, једне од најзнајнијих књига из историје Црне Горе, објављена на Цетињу 1969 године. У тој књизи он је обрадио и аустро-угарску забрану ћирилице у Црној Гори, 1916 године, као и случај бјелопавлићких учитеља који су робијали због тога што нису хтјели да прихвате латинично писмо. Ево најзанимљивијих детаља:
„Школске 1916/17. године, аустро-угарске окупационе власти прописале су нови програм за основне школе у Црној Гори, којих је било 163 са наставом на српском и 9 на албанском језику. По том програму, уведена је латиница, а из програма је отклоњено све што се односило на српски народ – историја, јуначке и друге патриотске пјесме.
Генерални гувенрнер издао је 15. априла 1916. наредбу о обавезној употреби латинице умјесто ћирилице, у школама, установама, у поштанском и службеном саобраћају уопште. Ову наредбу гувернер је образложио практичним потребама, јер је наводно ћирилица отежавала рад аустро-угарским органима. Тако је латиница постала обавезно писмо у Црној Гори, а ћирилица је забрањена.
Са новим наставним програмом није се сагласило 13 учитеља из даниловградског среза (округ подгорички), па су поднијели оставке среском команданту. У образложењу су навели да је главни разлог њихове оставке неслагање са новим наставним програмом, „јер је ћирилица и српска историја – аорта српског национализма и да смо се спремали да будемо само српски учитељи а нећемо да будемо анационални“.
Учитељи су похапшени, спроведени у подгорички затвор и стављени под војни суд. Са учитељима су окривљена и три правника као њихови саучесници. Суд је заузео гледиште да по црногорским законима учитељи имају право да поднесу оставке и ослободио их одговорности. Истрагу је преузео цивилни комесар за подгорички округ Славик. Након два мјесеца истраге, изречене су им казне од три до пет мјесеци затвора. Казну су издржали у затвору на Цетињу, а потом су интернирани.
На три мјесеца су осуђени: Вуксан Радовић и Саво Ђуровић; на четири Велизар Ђурановић
и три правника: Никола Драговић, Саво Јовићевић и Томо Драговић; на пет мјесеци; Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучић, Цвјетко Станишић и Јакша Брајовић.
Иако је из школских програма избачена српска историја, није забрањено слављење школске славе – Светог Саве. На Савиндан су и даље одржаване школске свечаности, којима су присуствовали и грађанство и аустроугарске мјесне власти. На тим прославама, у неким школама, дјеца су у присуству аустроугарских официра рецитовала патриотске пјесме.“
Ето, то је био одломак из књиге др Новице Ракочевића кога сам имао част да упознам и да са њим правим интервју. Иако је стварао у комунистичком времену, оставио је за собом књиге непроцењиве вриједности, посебно о Балканским и Првом свјетском рату, као и о Мојковачкој бици; малтене сви историчари који се баве тим периодом, позивају се на његове књиге. Данас нити ко шта чита, нити ко шта вриједно пише, па сам скоро с правом један текст насловио: „Србима нема ко да пише“.
ФОТО: фејсбук
