Крст за жртве или крст за потписе?

Козара – између сјећања и показивања

Пише: Зоран М. КОС, новинар, истраживач и публициста, унук Јовице Буразора, партизана заробљеног на Козари и страдалника Земунског логора.

ПИТАЊА КОЈА ТРАЖЕ ОДГОВОР

У првом тексту указао сам на оно што сматрам непримереним односом према месту страдања. Сада желим да поставим неколико питања.

Ко је одлучио да се изглед овог спомен-обележја мења? Ко је израдио пројекат? Ко је дао сагласност и да ли су у том поступку консултовани историчари, стручњаци за заштиту споменика и породице страдалих?

Споменик није обичан грађевински објекат. То је место сећања, пијетета и опомене. Свака измена мора бити пажљиво промишљена, а не препуштена личном укусу или тренутном решењу.

Овде није реч о нападу на било кога лично, већ о одговорности према историји и према људима који су на том месту изгубили животе.

Зато очекујем да надлежни јавно објасне шта је урађено, по чијој одлуци и са којим циљем. Ако је све урађено по правилима, јавност има право да то зна. Ако није, онда је време да се грешке исправе

Постоје два начина односа према мјестима страдања.

Један је тих, скроман и достојанствен.

Тихо сјећање. Дрвени крст, једноставна порука и поштовање према онима који су страдали

Дрвени крст, једноставан натпис, без истицања имена оних који су га поставили, без потребе да се неко потпише на мјесту гдје су други изгубили животе. Само порука, сјећање и поштовање.

Чак и мала информативна ознака, попут бар-кода који води ка подацима о логору Земун, има своју сврху – да онај ко дође може нешто да научи, да сазна истину о страдању.

Кад је најважнија истина о жртвама, сваки детаљ има смисао. Не за оне који постављају – него за оне који су остали без гласа

Ту сам стајао. Запалио свијећу за мог ђеда Јовицу и његове другове. Одао сам дужну пошту онима који су ту страдали. Нисам дошао да оставим свој траг, већ да се поклоним њиховом.

А онда постоји и други начин.

Начин у којем се понекад више види онај који поставља него они којима је обиљежје посвећено. Додају се елементи, крстови, потписи, имена заслужних, али оно најважније остаје у другом плану – информација о жртвама, њиховим именима, њиховој судбини и разлогу због којег ту стојимо.

Наша је дужност да памтимо, да се поклонимо невиним жртвама и да истину о њиховом страдању преносимо будућим генерацијама

Мјеста страдања нису мјеста за личну промоцију.

Она нису визит-карта појединаца, нити простор за доказивање ко је више урадио. Тамо треба да буду најважнији они који више немају гласа – невине жртве.

С поштовањем и молитвом пред мјестом вјечног починка 6.500 српских жртава мучених и убијених у логору Земун (1942–1944)

Овдје нисам дошао да оставим своје име. Дошао сам да се поклоним именима мојих предака.

Посебно боли када људи који учествују у таквим радовима немају породичну везу са тим крајем, немају своје претке чије кости леже на тој земљи и немају онај дубоки лични осјећај који носи човјек када стане на мјесто страдања својих најближих.

Не спорим ничију жељу да помогне. Свака помоћ која је у корист сјећања је драгоцјена.Али помоћ мора бити у служби жртава, а не у служби потписа

Од сјећања до показивања понекад је само један корак

На мјесту страдања прво морају стајати имена жртава, а не имена оних који су нешто поставили

На мјестима гдје су људи умирали не треба да буде највеће име онога ко је нешто поставио, него најјача порука оних који су страдали.

Ја стојим и у Земуну и на Козари.

Стојим на мјестима гдје су страдали моји.

Тамо не тражим своје име.

Тамо тражим да се њихова имена, њихова патња и њихова жртва никада не забораве.

Ја стојим и у Земуну и на Козари. Стојим на костима мојих. Тамо не тражим свој потпис. Тамо тражим да се њихова жртва не заборави

Грабов јарак: Нити је обновљена, нити је стара. Нова чесма као споменик савременом кичу и нескладу

Историји и сећању  треба пажљиво прилазити, изучавати, струку поштовати и  чувати насљеђе, а не мијењати.

Свако има право на своје мишљење о оваквом начину уређења, али једно је сигурно, мјеста великог страдања заслужују да им се приступа с посебном пажњом, достојанством и поштовањем према историјском насљеђу и жртвама.

Неуморни борци против заборава: Сусрет Антуна Милетића, Момчила Мирића и З. М. Коса на стратишту и гробници невиних жртава у Земуну

Завршна напомена

Да не буде никакве забуне.

Нисам, нити ћу икада бити, против Часног крста. Боже сачувај. Крст је за мене свети симбол вјере, страдања, наде и Васкрсења.

Али јесам против кича, неукуса и сваког рјешења које на мјестима страдања потискује жртве у други план.

Моја намјера није да омаловажим било чији труд, већ да подсјетим да су на Козари и другим стратиштима најважнији они који су ту страдали. Све што радимо треба да служи њиховом достојанству, истини и трајном сјећању.

Ако смо то сачували, сачували смо и смисао споменика.

Вјечан помен свим невино пострадалим.

Посвећено ауторовој мајки Радмили, која је данас преминула, а Божјом промисли овај текст је посвећен крсту гдје су сахрањене кости њеног оца, ауторовог дједа.

Редакција портала Српскопитање изјављује саучешће подорици Кос и Буразор из Козарске Дубице.