Како су Срби на Церу пре тачно 112 година срушили планове Беча

Прва велика победа српске војске која је променила ток рата

Извор: Политика

Церска битка, прва велика победа Срба у Првом светском рату, почела је 15. августа 1914. године.

Инвазија аустроугарских трупа на Србију започела је 12. августа, преко Дрине, под заповедништвом Оскара Поћорека, претходно војног заповедника Двојне монархије на простору БиХ.

Поћорек је такође био организатор посете престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда БиХ, јуна 1914. на Видовдан, која се завшила погибијом високог госта.

Пошто је Беч за атентат оптужио Србију, рат је био на помолу.

Двадесетак дана раније Аустроугарска је Србији упутила ултиматум, а пет дана потом уследила је објава рата Србији 28. јула 1914. године, отвореним телеграмом, што је такође била дрскост.

Артиљеријска дејства преко Саве и Дунава, као и са аустроугарског ратног брода Бодрог, дуж пограничне линије, посебно по Београду, Смедереву, Великом Градишту, Шапцу следила су паралелно са објавом рата, ако не и нешто раније.

Одговор на ултиматум који је барон Гизл, аустроугарски посланик у Београду, предао у вечерњим сатима 23. јула Лазару Пачуу, тадашњем министру финансија и заступнику председавајућег Српске краљевске владе Николе Пашића, био је до крајности добронамеран, уз бројне изразе жаљења због трагедије која се догодила у Сарајеву.

Гизл је, међутим, Београд напустио пре него што је рок за одговор истекао.

Врховна команда Србије измештена је затим у Крагујевац, док су Влада и централна државна тела Краљевине Србије, на основу наредбе од 25. јула, пребачене у Ниш.

Атентат је послужио као оправдање, изговор, пошто су власти у Бечу претходно у дужем периоду припремале обрачун са Србијом, уз такорећи опште уверење у Бечу и Берлину да ће Србија брзо и лако бити потучена, чиме би био поражен и српски, односно југословенски покрет унутар Аустроугарске, што је Бечу, вероватно, било најважније.

Инвазија аустроугарске Пете и Шесте армије из Босне на Србију под командом Оскара Поћорека, 12. августа, одвијала се паралелно са масивним артиљеријским дејствима са простора Срема и Баната, где се налазила аустроугарска Друга армија, а која су имала за циљ заваравање и скретање пажње са тежишног правца инвазије преко Дрине.

У српској Врховној команди постојала је дилема. Логика ратних дејстава и претходни ратни планови претпостављали су да се главни удар може очекивати са Саве и Дунава пут Београда и долине Мораве.

Врховна команда у Крагујевцу схватила је, међутим, убрзо да се тежишни удар догађа са запада, преко Дрине, а не са севера, па је уследила концентрација српских трупа на том простору.

Поћорековој казненој експедицији, која је бројала приближно 200.000 војника, супроставиле су се трупе којима је командовао генерал Степа Степановић, јачине до 185.000 војника.

Прешавши Дрину код Лешнице, аустроугарске трупе заузеле су Лозницу, док је део инвазионих снага преко Саве запосео Шабац. Намера је била даље наступање пут Београда.

Њима насупрот распоређене су српске трупе. Тако је образована линија фронта дужине приближно 160 километара.

Војвода Радомир Путник, тада начелник Генералштаба Српске војске, наредио је затим контранапад.

Кључну улогу одиграо је тада генерал Степа Степановић, који, наслутивши стратешки значај Цера у конкретној ситуацији, образује ударну групу састављену од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије, и упућује је пут аустроугарских инвазионих трупа.

Прва намера генерала Степановића била је запоседање кључних позиција на Церу, кота Тројан и Косанин град.

Комбинована дивизија запутила се усиљеним маршем око 3.00 сата ујутро 15. августа потезом Бањани, Свилеува, Драгиње, Каона, Криваја, пут Цера, трасом дужине око 40 километара.

На трупе Аустроугарске наишли су ноћу око 23.00 часа, на падинама Цера, код Текериша. Уследила је битка.

Жестоке борбе вођене су и артиљеријским дуелима и прса у прса.

Генерал Степановић се током битке налазио у селу Драгиње, одакле је руководио операцијама.

Коначни исход битке била је одлучна победа Срба над инвазионим трупама Аустроугарске.

Наредних дана трајао је узмак, заправо панични бег аустроугарских трупа пут Дрине и даље ван граница Краљевине Србије, што је углавном окончано 20. августа.

Из Шапца ће се окупатори коначно повући, под окриљем ноћи 23. на 24. август, после оштрих борби за град претходних дана.

Тако се у поподневним сатима 24. августа српска војска налазила на граничној линији према Аустроугарској, на Сави.

Пораз Поћорекових инвазионих трупа био је потпун.

Претпоставља се да су Срби имали више од 3.000 погинулих и приближно 15.000 рањених, док је Аустроугарска имала око 8.000 мртвих и око 30.000 рањених. Заробљено је 4.500 аустроугарских војника.

Тријумф Срба на Церу био је такође прва савезничка победа у Првом светском рату, што је имало огроман значај. Углед Срба овом победом значајно је порастао, како међу савезницима, тако и код непријатеља.

За Беч, посебно аустроугарску војску, а највише самог Оскара Поћорека, пораз на Церу био је страховито понижење.

Поћорек је, иначе, намеравао да победом честита рођендан владару, цару и краљу Францу Јозефу, 18. август.

Пошто су српска команда и влада схватиле размере злочина које су починиле аустроугарске трупе на тлу Србије – по Мачви, Поцерју, Подрињу и другде, одлучено је да се свету предочи како изгледа то што је пропаганда званичног Беча представљала као цивилизаторску мисију Аустроугарске.

Тешке заразне болести које су се тада распламсале на простору на којем су се налазиле аустроугарске трупе биле су такође последица ратних напора „цивилизоване” Аустроугарске против Србије.

Тако је у Србију позван угледни швајцарски криминолог Арчибалд Рајс, професор Универзитета у Лозани.

Зло које су аустроугаске трупе чиниле на тлу Србије Рајс је подробно документовао, да би га потом предочио светској јавности.

Генералу Степи Степановићу, за тријумфално руковођење војним операцијама током Боја на Церу, захвална отаџбина доделила је чин војводе, преноси Танјуг.

ФОТО: Политика