Делиблатска пешчара, домаћи капацитети, помоћ Русије и ЕУ — и питање одговорности

Пише: Ненад УСКОКОВИЋ

Када се у гашењу истог пожара појаве српски хеликоптери, руски Иљушин и помоћ држава Европске уније, расправа лако постаје геополитичко надметање. Међутим, пожар не познаје заставе. Озбиљна процена мора да одговори на три друга питања: шта је Србија могла да уради сопственим снагама, коју је празнину попунила помоћ из Русије, а шта доноси активирање Механизма цивилне заштите ЕУ?

Србија није била без капацитета

Србија располаже респектабилном хеликоптерском компонентом за гашење пожара. Два хеликоптера Камов Ка-32 могу да понесу до приближно пет тона воде, док два Супер Пума Х215 носе око четири тоне. Њихов збирни теоријски капацитет износи приближно 18 тона воде у једном заједничком циклусу. Ту су и мањи хеликоптери Х145, као и војни Ми-17, који у актуелним операцијама користи противпожарно ведро капацитета око 3.500 литара.

Према подацима МУП-а од 11. августа, у Делиблатској пешчари били су ангажовани један Камов и две Супер Пуме, укупног капацитета око 13 тона по заједничком налету, док је други Камов гасио пожар на планини Столови. До тог тренутка хеликоптерске посаде су у Пешчари извеле 511 налета и избациле 1.466 тона воде. На земљи је било ангажовано више стотина људи, а направљено је око 67 километара противпожарних просека ширине од 20 до 70 метара. То показује да реакција није била ни мала ни симболична. (Влада Србије, 11. август)

Али број летелица на папиру није исто што и њихова стална доступност изнад једног пожаришта. Део флоте истовремено је гасио друге пожаре, хеликоптери захтевају одржавање, смену посада и допуну горива, а високе температуре и јак ветар могу да смање количину воде коју безбедно носе. Србија, осим тога, није имала домаћу противпожарну летелицу из класе тешких авиона способних да у једном пролазу избаце неколико десетина тона воде.

Шта је донела руска помоћ

Руски Иљушин Ил-76 попунио је управо ту празнину. Авион је стигао у Ниш 19. августа, а наредног дана почео је да дејствује изнад Делиблатске пешчаре. Његов капацитет је око 42 тоне воде по налету. Током 20. августа изведено је пет налета и избачено укупно 210 тона воде. (Руско-српски хуманитарни центар)

То значи да Ил-76 у једном пролазу избацује више него сва четири велика хеликоптера МУП-а у једном заједничком циклусу. Толика количина воде може нагло да обори интензитет ватре на широком фронту и омогући земаљским екипама да приђу пожару.

Ипак, ни Иљушин није „чаробно решење“. Његови циклуси су дужи јер мора да се врати на аеродром ради допуне, мање је прецизан од хеликоптера, а у сложеном рељефу, при јаком ветру и диму не може увек да дејствује тамо где би било најкорисније. Вода из ваздуха углавном привремено смањује температуру и успорава ватру. Ако одмах не уђу добро опремљене земаљске екипе, пожар може да настави да тиња испод површине и поново се активира.

Тврдњу руског Министарства за ванредне ситуације да су главни фронтови пожара угашени и да је спречено ширење према насељима зато треба разумети као процену учесника операције, а не као независно утврђен коначни резултат.

Шта доноси помоћ Европске уније

Србија је 21. августа активирала Механизам цивилне заштите ЕУ. Прихваћена је помоћ у виду четири хеликоптера Блацк Хаwк: једног из Румуније капацитета 2,6 тона, два из Чешке капацитета по 3,5 тоне и једног из Словачке капацитета 3,5 тона. Њихов збирни капацитет износи око 13,1 тону воде по заједничком циклусу.

Поред хеликоптера, Немачка је понудила 55 ватрогасаца и спасилаца са 24 возила, а Румунија 69 људи и 15 возила. То је укупно 124 припадника земаљских екипа и 39 возила. Према последњим званичним информацијама, помоћ је мобилисана и припремана за долазак и распоређивање, па не би било прецизно тврдити да су у тренутку објављивања сви хеликоптери и све екипе већ дејствовали у Пешчари. (Влада Србије, 21. август)

Ако се гледа само количина воде у једном налету, четири европска хеликоптера заједно носе знатно мање од руског Иљушина и нешто мање од четири главна противпожарна хеликоптера МУП-а. Али такво поређење је непотпуно. Хеликоптери могу да узимају воду са оближњих извора, да праве краће циклусе и да прецизније дејствују по ивицама пожара. Њихова највећа вредност може бити у повећању дневног темпа операција и растерећењу домаћих посада.

Још важније, европска помоћ укључује велики број људи и возила. Управо земаљске екипе морају да пронађу скривена жаришта, раскопају ужарени слој, уклоне гориви материјал и обезбеде да се пожар не врати. Зато руска и европска помоћ нису међусобне алтернативе. Иљушин пружа масиван удар из ваздуха, док европски пакет повећава способност дуготрајног, прецизнијег и комбинованог рада из ваздуха и са земље.

Да ли се могло претпоставити да ће се пожар толико проширити?

Тачан обим пожара — где ће пробити линију, када ће ветар променити правац и колико ће хектара захватити — није било могуће поуздано предвидети. Шумски пожари могу веома брзо да промене понашање. Ватра може да пређе из приземног у крунски пожар, да прескочи широку просеку ношена жаром или да створи сопствене снажне ваздушне струје.

Али то не значи да ризик од велике ескалације није био предвидив.

Први пожар на том подручју евидентиран је 21. јула. Према наводима „Војводинашума“, пожар је више пута локализован, али се 5. августа, под утицајем ветра, поново нагло проширио. До 7. августа захватио је приближно хиљаду хектара, а већ тада се знало да се креће дубље у резерват. До 21. августа процена је порасла на 3.960 хектара, од чега је 3.111 хектара било под шумом. (Хронологија пожара, Инсајдер)

Дуга суша, екстремна топлота, дефицит падавина, јак и променљив ветар, сува борова вегетација, песковито и тешко приступачно земљиште, као и историја великих пожара у Делиблатској пешчари били су унапред познати фактори ризика. Стручњаци су упозоравали и да израз „пожар је локализован“ не значи да је он потпуно угашен. Ако у земљишту, корењу или наслагама сувог материјала остану ужарена места, ветар их може поново активирати.

Зато је најпрецизнији одговор следећи: није се могао предвидети тачан коначни обим пожара, али се могао и морао разматрати сценарио у којем ће се пожар, нарочито после 5. августа, претворити у дуготрајну и веома сложену операцију.

Да ли је међународну помоћ требало затражити раније?

То је легитимно питање. Председник Србије је 16. августа изјавио да су помоћ нудиле и Русија и Европска унија, али да Србија у том тренутку има довољно сопствених капацитета. Руски авион је стигао три дана касније, док је Механизам цивилне заштите ЕУ активиран 21. августа.

Та промена процене сама по себи не доказује немар: стање на пожаришту може да се погорша веома брзо, а ни међународни капацитети нису неограничени, посебно током тешке пожарне сезоне широм Европе. Ранији захтев такође не би гарантовао да би тражене летелице одмах биле расположиве нити да би пожар сигурно био заустављен.

Ипак, јавно доступна хронологија показује да је већ почетком августа постојало више упозорења: пожар се враћао или поново ширио, временски услови су били неповољни, површина је брзо расла, а терен и вегетација изразито отежавали потпуно гашење. Због тога би било оправдано испитати да ли је међународна помоћ могла да буде активирана раније, макар превентивно. Захтев за помоћ може да се прилагоди или откаже ако се покаже да није потребна; изгубљено време у пожару не може да се врати.

Коначан суд захтева податке који сада нису у целини јавни: термовизијске снимке жаришта, евиденцију обилазака после прве локализације, број људи и опреме по данима, одлуке оперативног штаба, прогнозе на основу којих су доношене одлуке и документацију о координацији ваздушних и земаљских снага.

Закључак

Две крајности нису утемељене. Није тачно да Србија није имала чиме да се бори: домаће хеликоптерске и земаљске снаге обавиле су велики број налета и тежак посао у условима истовремених пожара широм земље. Али није тачно ни да је међународна помоћ била сувишна.

Руски Иљушин донео је способност масивног избацивања воде коју Србија нема у сопственој флоти. Помоћ ЕУ доноси додатне хеликоптере, али и оно што је за коначно гашење можда још важније — велики број ватрогасаца, возила и могућност дужег одржавања оперативног темпа.

Није било могуће унапред знати да ће пожар захватити баш готово четири хиљаде хектара. Било је, међутим, могуће претпоставити да комбинација вишенедељних жаришта, екстремне суше, ветра, запаљиве вегетације и неприступачног терена може довести до пожара великих размера. Зато после гашења не би требало водити само расправу о томе чија је помоћ била већа. Много важније је утврдити зашто се пожар више пута враћао, да ли је процена ризика била довољно опрезна и шта треба променити пре наредне пожарне сезоне.

ФОТО: фејсбук