Годишњица погрома Срба у Сиску, масакр под маском ЈНА

Преузео: Илија СМИЉАНИЋ

Дана 22. августа 1991. године десио се један од најсуровијих напада на Србе у Сиску и околини.

У раним јутарњим часовима тог дана припадници МУП-а и ЗНГ су у транспортерима са ознакама ЈНА „протутњали“ кроз више српских села сисачке општине пуцајући на све што се мицало. Епилог је био 15 мртвих и неколико десетина рањених мјештана села Блињски Кут, Кињачка, Брђане, Чакале, Блињска Греда, Бестрма и Трњани.

Послије ових догађаја Срби из цапрашких српских села су престали да одлазе на посао у град Сисак, а затим су и формирали своју општину која је обухватила српска села из општине Сисак и назвали је Цапраг по истоименој географској микрорегији овог дијела Баније а за сједиште општине одређено је село Градуса.

Удружење Веритас посједује обимну документацију о најкрвавијем злочину хрватске полиције и зенги, укључујући и детаљно описана убиства недужних Срба у Сиску и околини.

Сви убијени српски мушкарци су били ожењени и иза њих је остало 32 дјеце, (18 синова и 14 кћери). Син убијеног Младена Вранешевића, Зоран Вранешевић (26), кренуо је оцу на сахрану из Београда, гдје је радио као полицајац. Нажалост на сахрану није никад стигао јер су га четворица припадника резервног састава хрватске полиције зауставила на пункту у Одри, затим га ухапсили, привели и усмртили са три метка а тијело бацили на обалу Саве код Старог моста, гдје је пронађен након пет дана – истиче Саво Штрбац, директор Веритаса.

Штрбац истиче да је током љета и јесени те 1991. године у Сиску и околини организована права хајка на Србе. Срби су убијани на улицама, у кућама, на радним мјестима али су такође одвођени и на двије локације гдје би најприје били брутално мучени а потом убијани и бацани у ријеку Саву.

 На овај начин је у Сиску и околини за два мјесеца убијено најмање 118 Срба, од чега 97 цивила укључујући и 11 жена. Од укупног броја тада убијених сахрањено их је само 40, док се и даље трага за посмртним остацима осталих 78 жртава, наводи Штрбац.

За ове злочине до данас нико није одговарао. Жупанијско државно тужилаштво у Сиску је децембра 2006. године одбацило кривичну пријаву родбине погинулих и убијених поднијету против четворице бивших припадника ЗНГ, уз образложење „да су њихови рођаци убијени у „оружаном сукобу између паравојних група тзв. САО Крајине и Хрватске војске или су колатерална штета тог оружаног сукоба“.

Одбијени су и сви захтјеви српских породица за накнаду штете, а неке од породица су се потом обратиле  Европском суду за људска права у Стразбуру очекујући више среће.

БЕЗ ПРАВДЕ И У СТРАЗБУРУ

Саво Штрбац наглашава да је суд у Стразбуру неке од захтјева, међу којима и оне рођака убијених Драгана Бекића, Ненада Пејића, Милана Кладара и Радована Крагуља, поднесене крајем 2012. године одбацио.

Суд у Стразбуру је одбацио захтјеве породица у септембру 2014. године због протока рока од 6 мјесеци између „посљедње истражне радње или њихових сазнања о неефикасности истраге на националном нивоу“ и подношења захтјева том суду. Породице убијених Срба у цапрашким селима надају се да ће остварити правду за жртве, кад већ не могу пред хрватским и европским, барем онда пред српским судом који је надлежан за све ратне злочине почињене на подручју бивше СФРЈ, каже Штрбац.

УПУЦАНА КРОЗ ПРОЗОР

Перо Црљеница је убијен на кућном прагу у Кињачкој након што је отворио капију и чекао сина Милоша да из гараже извезе ауто и да крену на посао у Сисак, гдје је већина мјештана поменутих села и радила. Најмлађа међу насумице убијенима је Жељка Бојиновић, по занимању текстилна радница, која је упуцана кроз прозор у својој соби у Трњанима гдје је живјела са баком Драгом и дједом Милошем Вранешевићем.

У каснијим годинама све до коначне окупације читаве Баније српска села у Цапрагу била су изложена честим гранатирањима са хрватске стране што је довело до усмрћења многих цивила и наношења материјалне штете на домаћинствима а укупан биланс српских жртава у Сиску прелази 309 људи оба пола и свих узраста. Град је од Срба потпуно етнички очишћен већ до октобра 1991. године а велики дио сисачких Срба био је у почетку смјештен у колективне центре у Петрињи и Глини или код својих рођака широм Баније.

Извор: СРНА/Веритас

ФОТО: фејсбук