Цер – прва побједа против агресора на српску земљу

Пише: Српскопитање

Дана 24. августа 1914. године завршене су операције чувене Церске битке у којој су се сукобиле надирућа Аустроугарска војска и Српска војска која је бранила нашу Краљевину Србију.

Церска битка је трајала од 15. до 24. августа и она представља прву победу славне Српске војске над аустроугарском, као и прву савезничку победу у Првом светском рату.

Да су наши тадашњи западни савезници заиста искористили ове српске победе (Цер, Дрину и Колубару) и направили продор савезничке војске са Балкана ка Бечу и Берлину, можда би се и Први светски рат завршио већ 1914. или 1915. године, без оноликих жртава и разарања. Али то спада у оно „можда“.

Церска битка, по начину вођења и исходу, представља ремек-дело ратне вештине, као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад. Зато се она и данас проучава на најпознатијим светским војним академијама, укључујући француску „L’École de guerre“ и амерички „West Point.“

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа, које видите на слици како продиру преко Дрине.

И заиста, како је у чувеном играном филму „Марш на Дрину“ предочено, српска Врховна команда (на челу са својим Врховним командантом регентом Александром Карађорђевићем, начелником ђенералштаба војводом Радомиром Путником и ђенералима Петром Бојовићем, Степом Степановићем и Павлом Јуришићем-Штурмом) очекивала је да ће највећи аустроугарски удар ићи најповољнијим стратегијским правцем за напад на Србију са севера и долином Мораве, а да ће само помоћне аустроугарске снаге надирати са запада од Дрине.

Српска војска се годинама спремала за рат који би отпочео аустријским продором из правца Баната и долином Мораве јер је то најповољнији стратегијски правац пешадијског напада. Међутим аустроугарски војни стратези бирају правац Дрине тј. ушћа Дрине у Саву.

Борбе су отпочеле преласком аустроугарске војске на територију Краљевине Србије у реону ушћа Дрине у Саву и њиховом офанзивом према граду Шапцу. Борбе су вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Када је окончана 24. августа, од око 200.000 аустроугарских војника, колико је провалило у Србију, у њој није остао ни један, изузев 4.500 заробљеника, од којих су неки били заражени тфусом.

Током крвавих борби губици аустроугарских трупа достигли су чак 27.000, а из строја је избачено око 16.500 српских војника, од којих је 2.107 погинуло.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант аустроугарске балканске војске генерал Оскар фон Поћорек, имале су у нападу на Србију више од 200.000 људи, одлично наоружаних и опремљених али без искуства у великим војним операцијама.

У тој аустроугарској војсци, коју су чинили највише Хрвати, босански Муслимани, Мађари, Чеси и Немци, борио се и каснији југословенски комунистички диктатор Јосип Броз Тито. Својим јунаштвом и прегалаштвом Тито је чак добио и аустроугарски орден у борбама на Церу и Дрини против наших прадедова.

Војска Краљевине Србије је имала 180.000 искусних војника из два балканска рата, препуњене јединице и прекобројне пукове Срба који су се са свих страна из Аустроугарске јављали у војску, као и до тада невиђену моралну снагу.

Зашто су обични Срби сељаци, трговци, занатлије, као и најумнији млади људи тако похитали да бране своју Краљевину?

Па просто зато што су наши преци одлично живели у својој земљи, реформама кнеза Милоша, имали су своја имања (од минимум 4 хектара) и били домаћини, своји на своме.

Економија је нагло расла, могућности за приватан бизнис су биле велике и занатлије и трговци су лако долазили до новца којим су омогућавали одличан живот својим многодетним породицама.

Србија је имала највећу стопу усељавања на свету иза Америке.

Школе су се отварале на све стране, свако село је имало школу и Цркву, а држава је била демократска са изборима на сваке четири године.

Све је то било разлог да Срби масовно похитају у своју војску и да бране своју земљу и такву слободу.

Пресудну улогу у добијању Церске битке одиграла је српска Друга армија, као најзначајнија оперативна група у борби на свом терену и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је довело и до узимања кота Трајан и Косанин град, које су биле циљ Српске војске.

Битка није била рововског типа, а намамљени српским маневрима, Аустроугари су наивно упали у простор, у ком су канонада српских топова и митраљеза „Максима“, као и одлучни јуриши прекаљене српске пешадије потпуно разбили њихову надирућу војску.

Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије ђенерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе Српске војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. Церска операција.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао:

„[Аустроугарска] армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу“.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети таквој сили.

Извор: фејсбук страница Историја Срба

ФОТО: фејсбук