Лордан Зафрановић и „Окупација у 26 слика“

Југословенски филм „Окупација у 26 слика“, могао је до Оскара, али редитељ Лордан Зафрановић није хтео да га скрати за једну сцену…

Пише: Српскопитање

Југословенски филм „Окупација у 26 слика“, могао је до Оскара, али редитељ Лордан Зафрановић није хтео да га скрати за једну сцену…

Филм Лордана Зафрановића „Окупација у 26 слика“ био је југословенски кандидат за Оскара, али до номинације на крају није стигао. Деценијама касније, редитељ и даље говори о одлуци која је можда променила судбину филма, али због које, како каже, никада није зажалио.

Зафрановић је о томе говорио, присећајући се периода када је његов филм из 1978. године био у трци за награду Америчке филмске академије. „Окупација у 26 слика“ била је послата као југословенски кандидат за Оскара за најбољи страни филм, али није ушла међу номиноване.

Ипак, према Зафрановићевом сећању, филм је тада имао озбиљне шансе. У причи се појављују глумац Карл Малден (Младен Џорџ Секуловић, амерички глумац српског порекла), који је у то време био председник Америчке филмске академије, и холивудски продуцент и угоститељ Ден Тана (Добривоје Танасијевић) који је био велики заговорник филма.

Проблем је, међутим, био у једној сцени…

Тражили су да се скрати најмучнији део филма

„Окупација у 26 слика“. Филм је познат по веома бруталној сцени покоља у аутобусу, која је постала и један од његових најпрепознатљивијих делова.

Управо је та сцена, према Зафрановићевим речима, била разлог због ког му је сугерисано да филм скрати.

Предлог је био да се најмучнији део скрати (део у коме неколико усташа у цивилу, брутално касапе Србе у аутобусу) како би филм имао веће шансе пред Академијом. Зафрановић и сценариста Мирко Ковач то нису прихватили.

„Ми смо једногласно рекли- не! Нећемо да сакатимо свој филм“, испричао је редитељ.

У једном ранијем интервјуу, Зафрановић је навео да је тражено да се око 7 минута сцене скрати на највише три, уз образложење да женски део Академије можда неће моћи да издржи толико мучан призор.

Ден Тана је годинама касније изнео сличну верзију догађаја, тврдећи да је управо сцена у аутобусу била разлог због ког је филм остао без гласова који су му били потребни за Оскара. Према његовом сведочењу, део чланова Академије напустио је пројекцију током сцене.

„Нисам слушао никога, а нисам слушао ни себе“

Зафрановић данас на ту одлуку гледа са карактеристичном дозом сумње према сопственим изборима.

„Кад човек дође у ситуацију да ретроспектива гледа на оно што је радио, онда бих ја у једној реченици казао шта је са мном било: нисам слушао никога, а нисам слушао нити себе. Да сам слушао себе, можда би друга ситуација била“, рекао је.

Али, када је конкретно у питању „Окупација у 26 слика“, нема много простора за кајање. Иако је знао да би краћа верзија можда боље прошла пред Академијом, није желео да мења филм због награде.

„Да ли је то било погрешно или није? Увек говорим да одлуке доносим сам и да је 80 посто погрешно“, рекао је Зафрановић.

„Ниједан кутак света, па био најлепши, не заобилази зло“, рекао је редитељ говорећи о „Окупацији у 26 слика“. За њега је Дубровник у филму намерно представљен као туристички симбол лепоте, али се иза те слике постепено открива стравично насиље из 1941. године.

Сличан принцип, како је објаснио, користио је и у филмовима „Пад Италије“ и „Вечерња звона“, тј. лепота, градови и свакодневни живот прво стварају осећај сигурности, а затим у тај свет улази зло и све почиње да се распада…

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук