Александар Вучић – човјек прије политичара
Србија никада није имала политичара, тачније човјека на челу државе који је чојством бранио народ и земљу…
Пише: Славко БАСАРА
Постоје политичари који своју снагу мјере бројем функција које су обављали, изборним резултатима и дужином боравка на власти. А постоје и они чији се политички траг мјери питањем: шта се са државом догодило у најтежим тренуцима њихове епохе?
Када се једног дана буде правила „хладна“ историјска анализа Србије овог времена, једна од кључних тема несумњиво ће бити како је држава прошла кроз године огромних унутрашњих и спољних притисака, дубоких подјела и масовних протеста, а да није дошло до ширег политичког и друштвеног насиља.
Присталице Александра Вучића у томе виде његову највећу политичку способност: мудрост да стане када је било лакше ударити, стрпљење да сачека када су други тражили брз обрачун и интуицију да препозна тренутак у којем државни интерес мора бити изнад личног политичког интереса.
То је посебно видљиво у његовом односу према протестима који су потресали Србију.
Умјесто да сваки сукоб буде претворен у коначни обрачун, Вучић је у више наврата користио институционалне механизме помиловања. У јануару 2025. помиловао је 13 особа, међу којима су били студенти, декан, доцент и директори школа, а касније су помиловани и појединци оптужени за напад на студенте.
Неко ће такве одлуке тумачити као слабост, неко као политички прагматизам, а неко као покушај да се спусти температура у друштву. Али једна ствар остаје чињеница: предсједничко помиловање је коришћено као инструмент за смиривање политичке кризе, а не само као средство кажњавања противника.
Управо ту се може разумјети теза о Вучићу као политичару који је, у одређеним тренуцима, покушавао да реагује више као човјек него као осветник.
Посебно ће се анализирати и његов однос према блокадама факултета и кризи високог образовања. Његове одлуке и потези били су предмет жестоких спорова, а противници су га оптуживали за притисак на институције, док су његове присталице тврдиле да је држава морала да тражи излаз из кризе без сукоба и крвопролића.
И ту је, можда, најважнија лекција Вучићеве политичке епохе: у кризним временима државник се не мјери само оним што је урадио, већ и оним што је одлучио да не уради!
Повратак националног питања
Још један важан дио Вучићевог политичког наслијеђа јесте повратак националних тема у центар политичког живота Србије.
Од односа према Косову и Метохији до односа према Републици Српској, питање националних интереса поново је постало једна од централних тема државне политике. Посебне везе Србије и Републике Српске током његове власти добиле су снажан институционални и политички оквир. Званични Београд је сарадњу са Српском више пута описивао као трајну вриједност и један од стубова регионалне стабилности.
За велики број људи у Републици Српској то није била само политика. Била је то порука да Србија Републику Српску више не посматра као тему коју треба скривати или заобилазити, већ као дио свог националног, културног и историјског простора.
Најтежа битка била је – не дозволити крв
Србија је током посљедње двије године прошла кроз једну од највећих унутрашњих политичких криза у својој новијој историји. Протести су трајали мјесецима, институције су биле под великим притиском, а друштво дубоко подијељено.
Али крвопролића није било!
То не значи да није било спорних поступака, полицијских интервенција, политичких тензија и озбиљних оптужби са обје стране. Напротив – управо зато ће историчарима бити потребне године да дају цјеловиту оцјену тог периода. Али остаје чињеница да је Србија из те кризе изашла без грађанског рата.
А онда је, 27. септембра 2026, Вучић поднио оставку на функцију предсједника Србије. Тај потез отворио је нову фазу српске политике.
Његови противници у њему виде човјека који је предуго био на власти. Његове присталице виде државника који је у најтежем тренутку одлучио да направи корак који ће сачувати политички процес од даље ескалације.
Историја ће тек дати коначну оцјену.
Између Русије, Украјине, Израела, Газе и Ирана
Један од најзанимљивијих аспеката Вучићеве политике била је способност Србије да одржава контакте са различитим, често међусобно супротстављеним центрима моћи.
Србија је истовремено развијала односе са Европском унијом, Кином, Русијом, Сједињеним Државама и другим актерима. То није значило да су сви ти односи били без проблема или да је Србија имала исту политику према свима. Напротив, управо су противрјечности међу тим односима биле један од највећих изазова Вучићеве дипломатије.
Зато би било претјерано тврдити да је Србија „ујединила“ Русију и Украјину, Израел и Газу или Иран. Али се може рећи нешто друго: Београд је покушавао да разговара са странама које међусобно готово да нису разговарале.
И то је, у сложеном међународном систему, постало једно од препознатљивих обиљежја српске спољне политике.
Човјек, па тек онда политичар
Можда ће управо то бити највећа дилема Вучићевог политичког наслијеђа. Да ли је био човјек који је понекад доносио политички ризичне одлуке зато што је желио да сачува мир?
Да ли је понекад бирао компромис тамо гдје би други изабрали обрачун?
Да ли је понекад свјесно преузимао политичку цијену да би избјегао већу друштвену цијену?
На та питања различити људи даће различите одговоре.
Али једна ствар је несумњива: Вучић је оставио дубок траг у савременој Србији.
За једне ће бити симбол једне епохе, за друге њен најконтроверзнији политички актер, а за треће човјек који је у најтежим годинама покушавао да државу држи изнад провалије.
И можда ће управо вријеме показати шта је од тога било најближе истини.
Јер политичарима се суди на изборима.
Државницима – историјом.
Србија никада није имала политичара, тачније човјека на челу државе који је чојством бранио народ и земљу…
ФОТО: Српскопитање
