Војвода Пеција – 200 година сјећања, поноса и трајања! (фото) (2)
На прагу завичајног огњишта у Горњем Бушевићу (Босанска Крупа): Топлина крајишког гостопримства, звуци фруле, тамбурице и гусала, сведочанство о јунаку са Солунског фронта, освештање спомен-плоче и вапај да Крајина и њен харамбаша не остану препуштени само ентузијастима
Записао и фотографисао: Зоран М. КОС, новинар, публициста
Тамо где се завршава ход древним шумским путем прекривеним јесењим лишћем, отвара се срце читаве ове приче, родно огњиште војводе Петра Поповића Пеције у засеоку Поповићи у Горњем Бушевићу. На кућном броју 130, уз традиционалну погачу, со и исконска топла крајишка добродошлиц коју не може да угаси ни време ни даљина, госте из свих крајева Крајине и Републике Српске и, наравно Србије дочекали су домаћини и три генерације Пецијиних директних потомака, Љубан, Драгица и Радован Поповић.
Иако су животне стазе многе од њих одавно одвеле пут Србије, корени у подгрмечком кршу остали су дубоки и нераскидиви. Сусрет на прагу старе породичне куће претворио се у дирљиво саборовање пуно загрљаја, суза радосница и прича које се с колена на колено преносе као најсветије породично предање. Посебну душу овом окупљању дао је Пецијин зет, хаџи Миодраг Вуканић. Овај свестрани чувар народног духа и традиције на огњишту је био и гуслар, и фрулаш, и водитељ читавог саборовања, спајајући песмом, звуком фруле и струнама јавор-гусала јуначку Црну Гору и слободарски Подгрмеч.
– Ја, хаџи Миодраг Вуканић, рођен у Црној Гори, живим у Београду. Данас на Митровдан у селу Бушевић, засеок Поповићи, где ја долазим скоро 60 година, обележили смо сећање на хајдука Петра Поповића Пецију. Обратио сам се присутнима и уз гусле отпевао пар стихова на огњишту Пецијином – истакао је Вуканић, подсетивши окупљене и на славну породичну вертикалу жртве за слободу, јер је Пецијин унук Милан свој живот поносно положио за отаџбину на Солунском фронту.
ОСВЕШТАЊЕ ОГЊИШТА НА ХАЈДУЧКИ МИТРОВДАН
Централни и најузвишенији тренутак дана одиграо се на самом кућишту где је пре два века рођен Петар Поповић Пеција. Протојереј-ставрофор Ален Марић и протојереј Милош Црепуља освештали су новопостављену спомен-плочу, коју је у част двовековног јубилеја поставила Општина Крупа на Уни, чиме је ово место и духовно васкрсло као трајни светионик слободе. Симболика датума била је потпуна , на Митровдан, дан „хајдучког растанка“, када су се горски вукови враћали својим кућама, Пеција се након два столећа поново вратио на свој праг.
Да овај велики дан није случајност, већ плод вишегодишње истрајности, потврдила је и председница Планинарско-спортског друштва „Пеција“ из Козарске Дубице Славица Дрвеница, упутивши снажну и опомињућу поруку:
– Ми смо остварили наш циљ да се Пецијино огњиште открије и васкрсне, да се освешта на Митровдан када су хајдуци долазили својим кућама, да његове стазе оживе и сачувају се од заборава, те да Бушевић буде мјесто достојно Пецијиног лика и дјела. Даље ће се догађаји низати кроз саборовање у Горњем Бушевићу. На Митровдан ће се црквена звона огласити и окупљати народ на Пецијином огњишту, да му врати духовну и витешку снагу коју је њихов Пеција имао. Има ту још пуно посла, да уљепшамо планинарске стазе кроз Бушевић и заједно с Пецијиним потомцима понудимо добродошлицу на Пецијино огњиште. За велики јубилеј, 200 година од његовог рођења, припремамо и књижевно вече о чему ћете бити обавијештени – поручила је Дрвеница, а затим без улепшавања указала на сурову стварност овог пограничног краја:
– Нашим акцијама треба да понукамо Владу Републике Српске да помогне општини Крупа на Уни, међашу Републике Српске који је изродио велике јунаке, а посебно Пецију на чијим раменима стојимо. Народ је изгинуо у задњем, Отаџбинском рату на својим огњиштима, гдје су на сваком брду споменици убијених и гробови у двориштима покланих, а власт шути и краде будућност за своје џепове. То ми је сљедећи предмет пажње. У Горњем Бушевићу су споменици жртвама овог рата, војницима ВРС и Пецији. Који то народ може да поднесе препуштен сам себи?
Након саборовања на самом огњишту, учесници су кренули Пецијином стазом од кућишта до школе, пролазећи кроз живописни крајолик раскошног јесењег колорита. Иако су били најављени, др Владо Зрнић и директор Завичајног музеја Градишка нису присуствовали јер су били спречени, па је у свечаном програму у име директора ове установе говорила широј јавности познати културни и хуманитарни радник Данијела Брајић из Градишке. Поред ње, у програму су учествовали и произвођач чувене ракије хајдучког имена „Пеција“ Миро Крњајић, позоришни режисер Андреј Дрљача, као и Пецијини потомци. Иако представници Општине Босанска Крупа нису дошли, Општину Крупа на Уни представљао је заменик начелника општине Мирослав Радаковић, а сви заједно , за све учеснике приредили заједнички ручак у духу правог крајишког домаћинства. Круна свечаности било је обраћање председнице планинарског друштва Славице Дрвенице, покретача читаве ове приче, о чему ћемо детаљније писати у трећем наставку.
ИЗМЕЂУ ВЕЛИКИХ РЕЧИ И НЕБРИГЕ: ГДЕ ЈЕ СТРУКА И ГДЕ СУ ИНСТИТУЦИЈЕ?
Када се слегну свечане емоције и утишају гусле и фрула, остаје она трезна новинарска и људска опаска која се у оваквим приликама не сме прећутати. Све је код нас, нажалост, препуштено појединцима и заљубљеницима у своју историју, док разним одборима, комисијама, министрима, па и општинским помоћницима, уз дужно поштовање ретким изузецима, овакви догађаји нису ни на крају памети.
Петар Поповић Пеција није личност једног села нити једне сиромашне општине. Он својим животом, борбом и гробом историјски и духовно обједињује четири локалне заједнице, Крупу на Уни, Костајницу, Козарску Дубицу и Градишку. Да држава уме да препозна његов значај када то жели, најбоље сведочи чињеница да се крајем децембра у манастиру Моштаница код Козарске Дубице, у организацији Одбора Владе Републике Српске за неговање традиције ослободилачких ратова, редовно обележава Дан сећања на Петра Поповића Пецију као историјски догађај од републичког значаја. Управо би зато ове четири општине, уз пуну подршку истог тог Владиног одбора, морале и требале да и овај јубилеј на Пецијином огњишту у Горњем Бушевићу уоквире и подигну на ниво манифестације од републичког значаја, баш онако како то Славица Дрвеница с правом тражи.
Истовремено, из најбоље намере мора се скренути пажња и на непотребне пропусте који су плод одсуства струке, а због којих би цела прича изгледала неупоредиво лепше и достојанственије. Постамент за нову спомен-плочу на Пецијином кућишту израђен је од офарбаног гвожђа причвршћеног вијцима у бетон. А само корак даље, околне међе и живице пуне су изворног и природног крајишког камена који вири из земље. Управо је тај камен, који вековима осликава само огњиште и подгрмечки крајолик, требало употребити као постамент, било би и јефтиније, и природније, и неупоредиво лепше. Али, то смо ми, нигде струке када се праве кораци који остају за вечност.
Ништа мање не боли ни слика самог села на путу до Поповића. Народа је мало, до кућа воде пртени, земљани путеви, а богомдани крајолици, пуни шумских плодова и остарелих шљивика који памте боља времена, носе један горак ожиљак савременог немара. У овој питомој лепоти, нажалост, једино је смеће обилно „родило“, па су на много места уз пут и шумарке никле дивље депоније. Ако заиста желимо да Горњи Бушевић постане место ходочашћа и саборовања достојно војводе Пеције, онда поштовање према прецима мора почети од чистог образа, уређеног пута и поштовања према земљи за коју су гинули.
Свечани и молитвени тренутак на родном огњишту војводе Петра Поповића Пеције у Горњем Бушевићу: протојереј-ставрофор Ален Марић и протојереј Милош Црепуља обављају чин освештања новопостављене спомен-плоче прекривене српском тробојком, док бројни окупљени мештани, потомци, планинари и гости у полукругу, у тишини и поштовању, присуствују духовном васкрсењу кућишта славног крајишког харамбаше на хајдучки Митровдан
Крупни кадар новопостављене спомен-плоче на Пецијином огњишту у тренутку свечаног откривања, уз српску тробојку и антологијски портрет легендарног крајишког харамбаше. Златним словима на тамном граниту уклесана је заветна порука завичаја: „На овом мјесту налазила се родна кућа Петра Поповића Пеције (1826–1875), легендарног вође Босанско-херцеговачког устанка против османског ропства — Захвалан народ Општине Крупа на Уни“, чиме је после два века трајно обележен праг са кога је кренула борба за слободу
Свештенослужитељи протојереј-ставрофор Ален Марић и протојереј Милош Црепуља поред новопостављене спомен-плоче на Пецијином кућишту, окружени главним „кривцима“ за васкрс овог завичајног огњишта, члановима Планинарско-спортског друштва „Пеција“ из Козарске Дубице и окупљеним народом са упаљеним свећама. Управо захваљујући упорности дубичких планинара, који већ годинама походе стазе славног харамбаше, напуштено огњиште у Горњем Бушевићу поново је постало место молитве, саборовања и живог сећања, док се на самом постољу плоче јасно види и поменути детаљ са металним носачем у бетону уместо изворног крајишког камена
Молитвени парастос на самом огњишту војводе Петра Поповића Пеције: протојереј-ставрофор Ален Марић и протојереј Милош Црепуља узносе молитве за покој душе славног харамбаше и свих палих крајишких јунака, док потомци, планинари и мештани са упаљеним воштаницама у рукама, у дубокој тишини и поштовању, чувају заветну нит сећања на оне који су животе уградили у слободу српског рода
Обраћање хаџи Миодрага Вуканића, Пецијиног зета из Београда, родом из Црне Горе, на самом огњишту у Горњем Бушевићу. Поред освештане спомен-плоче и свештенства, овај старина који скоро шест деценија походи Бушевић подсетио је присутне на славну историју породице Поповић, лик и дело крајишког харамбаше, као и на јуначку жртву Пецијиног унука Милана, палог за слободу отаџбине на Солунском фронту
Новинар и публициста Зоран М. Кос поред новопостављене спомен-плоче на Пецијином огњишту, у прелепом амбијенту подгрмечког крајолика огрнутог раскошним јесењим бојама. Овај кадар најбоље сведочи о споју питоме, нетакнуте природе Бушевића и добрих, честитих људи из засеока Поповићи, чија срдачност и гостопримство чувају душу завичаја и успомену на бесмртног крајишког харамбашу
Обраћање на Пецијином огњишту у тренутку када емоције и понос надвладавају речи: окупљени потомци, мештани и гости у тишини и са сузама у очима прате беседу о славном крајишком харамбаши, свесни величине тренутка и завета који након два века поново спаја распукле породичне и завичајне нити у Горњем Бушевићу
Хаџи Миодраг Вуканић на огњишту у Горњем Бушевићу, поред протојереја Милоша Црепуље и нове спомен-плоче, чита рукописом исписане стихове и породично сведочанство посвећено Петру Поповићу Пецији. Овај папир из срца и дугогодишњег памћења најбоље показује како се права, народна историја не чува само у књигама, већ у живим речима људи који већ шест деценија с љубављу походе Пецијино огњиште
Поглед преко спомен-плоче на Пецијином огњишту у тренутку док хаџи Миодраг Вуканић изговара заветне речи и стихове, окружен старијим и најмлађим поколењима у дворишту засеока Поповићи. Присуство деце уз стару крајишку дрвену грађевину и лик славног харамбаше најлепша је потврда да се прича о слободи и коренима природно преноси на будуће нараштаје
Животна и дирљива сцена из дворишта породичне куће у засеоку Поповићи: најмлађем потомку Поповића у игри је побегао верни четвороножни љубимац, док се у позадини, испред старе крајишке куће са дрвеним тремом и под наранџастом надстрешницом, окупљају домаћини, свештенство и гости око богате трпезе. Управо овакви спонтани, топли детаљи из свакодневице дају пуну живост митровданском сабору и потврђују да на Пецијином огњишту и даље куца срце будућности
Традиционални српски и хришћански симбол добродошлице на кућном прагу породице Поповић у Горњем Бушевићу, домаћа погача и со на белом столњаку, уз изаткани пешкир, срдачно је понуђена сваком путнику намернику и госту митровданског сабора. Овај једноставан, а свети призор најбоље осликава вековну крајишку душу и домаћинску част са којом су потомци славног војводе дочекали свој род и пријатеље
Шумски плодови глога и шипка на гранама уз стазу у Горњем Бушевићу , слика питоме, тихе подгрмечке природе која је упркос суровости живота и опустелим селима сачувала своју исконску лепоту, али без људске руке и бриге даје тек понешто дивљег рода у јесењем смирају
Остарели и оболели шљивици обрасли папрати и маховином на подгрмечким обронцима у Горњем Бушевићу, некадашњи понос и извор живота крајишког домаћинства, данас без домаћина и неге стоје као тихи сведоци прохујалих времена и села из којих су људи одавно отишли
Домаћински призор на Пецијином огњишту — Поповићи на свом кућном прагу, са погачом и сољу у рукама, дочекују драге госте, потомке, планинаре и поштоваоце крајишког харамбаше Петра Поповића Пеције на митровданском сабору
Спомен-обележје војводи Петру Поповићу Пецији (1826–1875) у близини цркве и школе у Горњем Бушевићу, окружено опалим јесењим лишћем, где су представници Општине Крупа на Уни, планинари и потомци положили венце и одали почаст бесмртном крајишком харамбаши поводом два века од његовог рођења
Представници Општине Крупа на Уни,одају дубоку почаст и полажу венац на спомен-обележје војводи Петру Поповићу Пецији у Горњем Бушевићу. У тишини подгрмечког јесењег поподнева, са погледом на брежуљке слободарске Крајине, упућена је захвалност бесмртном харамбаши на чијој су жртви и јунаштву стасале генерације
Тренутак тихог поштовања и захвалности пред спомеником војводи Петру Поповићу Пецији у Горњем Бушевићу: новинар и публициста Зоран М. Кос одаје пошту бесмртном крајишком харамбаши пред каменим белегом окићеним венцима и српским тробојкама, у смирај митровданског сабора. Фотографију је забележио Желимир Перић
Окупљени поштоваоци дела Петра Поповића Пеције у порти манастира Моштаница код Козарске Дубице приликом обележавања Дана сећања на славног устаничког вођу, догађаја од републичког значаја у организацији Одбора Владе Републике Српске за неговање традиције ослободилачких ратова, жива потврда да Република Српска има институционални оквир којим на исти начин мора и треба да повеже и васкрсло Пецијино огњиште у Горњем Бушевићу. (Фото: https://www.srbija.gov.rs/)
Васа Чубриловић: “Пораз устаника код Гашнице добија у важности тек Пецијином смрћу. С њим је устанак у северној Босни изгубио много, јер није било човјека, који би га могао заменити у храбрости, поштењу и угледу код народа. Додуше, он је био и остао до своје смрти хајдук у правом смислу те речи; тешко да би успео, и да није погинуо, да промени положај, настао иза првог устаничког налета, ипак нема сумње, да би се устанак у северној Босни живље и снажније развијао, да је Пеција остао у животу. Иако је погинуо тек у почетку рата, утисак његове јуначке борбе и трагичне смрти био је тако јак у народу, да се и данас устанак 1875. до 1878. назива у околини Козаре „друга Пецијина буна“.”
Академик др Васа Чубриловић (Босанска Градишка, 1897 – Београд, 1990): Угледни српски историчар, професор Београдског универзитета, редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), учесник Сарајевског атентата 1914. године и аутор капиталних историографских дела. Као врхунски научник родом из Поткозарја, својим ауторитетом и доласком у Јасеновац у оквиру делегације САНУ оставио је сведочанство о томе како су некадашњи великани српске историографије приступали култури сећања , за разлику од данашњег мука академске заједнице.
(Фото: https://vukoticmedia.rs/)
КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА
