Честитати и заборавити не могу, опростити могу
Пише: Бојан ВЕГАРА
Само Срби својим џелатима и крвницима могу честитати празник. И то на дан, кад мучки дјецу побише у Добровољачкој. Није прошло много времена, тек тридесет година. А Срби се утркују да бившим Србима празник честитају.
Ја им ништа честитати не могу, јер памтим те дане. Осјетим их и преживим, чак и кад се дешавају далеко од мене. Једноставно знам, како је кад те гоне, јер си другачији и кад мржњом у себи сатиру успомену да су од твоје крви. И упорно реже на Христа и на народе Његове.
Сатиру свако сјећање на отачство и мрзе сваки помен слободе, коју смо им даровали и све што желе је крв српске нејачи. Мрзе те, јер имаш корјен на небу и на земљи и славну историју. Мрзе те, јер су од сваког добра отпали.
А, ето, ми им празник честитамо.
Ништа им ја честитати не могу. Можда и опростити могу и морам. Али не могу заборавити, како је било бити Србин у Сарајеву 2. маја 1992. Потпуно исто као бит Рус у Одеси 2. маја 2014. године.
И не могу да будем нијеми посматрач, док нам прекрајају историју и лажу о данима које памтим. Некако дужан сам баби и ђеду да свједочим истину, о Богу и Роду, о свом нашем страдању и јаду. Живи смо остали, јер смо слушали бабине и ђедове приче, о којима се није причати смјело. Нису нас се комшије дограбиле, тог маја 1992.
Није нас спасило, нити нам је помогло, што смо те грдне 1992. празник честитали комшијама, већ што нам баба и ђед нису заборавили, како су нас клали, у јаме бацали и живе палили.
Можда, моји баба и ђед нису пуно знали, али су пуно јада превалили и нису Господа заборавили. За њих је историја била проста и знали су, да сав свијет гони Србина и Руса, јер тај свијет гони Бога.
Зато ником ништа не честитам и све што славим са својима славим. Свима осталим гледам да опростим, али не и да заборавим, ко су и у шта се претварају у сваком злом времену.
ФОТО: фејсбук
