Документи ЦИА-е – како је Милошевић продао Србе у Хрватској?

Шта кажу директни учесници догађаја?

Пише: Српскопитање

Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) поставила је на интернет 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о намерама Слободана Милошевића, тадашњег председника Србије, да зарад скидања санкција СРЈ, настави преговоре и склопи договор о прекиду рата, упркос хрватској агресији на Републику Српску Крајину и егзодус избеглица.

У извештају који је датиран на 16. август 1995. године и који је припремљен за Ричарда Холбрука, тадашњег помоћника државног секретара за Европу, пише да је Милошевић одлучио да покуша да закључи договор, упркос поразу крајишких Срба у секторима под заштитом УН Север и Југ у Хрватској.

Разни извештаји указују, стоји у документу, да је Милошевић био мотивисан жељом да се скину санкције СБ УН које су уведене његовом режиму. Такође, намеравао је да споразум закључи, тако што ће у оквиру територијалног поравњања, Србима остати преостале територије у Босни и можда у хрватском сектору Исток.

Амерички обавештајци ипак примећују да би наставак напредовања хрватске војске у Босни, или напад на сектору Исток, озбиљно ограничио Милошевићеве опције и био евентуално окидач за директну интервенцију Војске Југославије.

Милошевићева одлука да не оспорава хрватско преузимање Крајине, уз јаку критику лидера Срба у БиХ и Крајини, указује да је покушао да консолидује своју политичку контролу над будућности. У том смислу, пише у извештају, његова идеја Велике Србије обухватила би делове Босне и можда Хрватске.

Иако је део извештаја сакривен, може се прочитати да је Београд 1993. године био спреман да се одрекне већине територија у Хрватској, али и да обезбеди Посавски коридор између Србије и западне Босне.

Милошевићев најважнији циљ је био да остане на власти. Хрватским освајањем Крајине, сматрају у ЦИА, уклоњена је дилема да брани удаљену српску територију. Такође, пружена му је могућност да уклони кључне политичке ривале, посебно лидера Срба, Караџића, који су спречили Милошевићеве напоре да склопи споразумно поравнање и легитимизује „Велику Србију“.

Иако је Караџић имао подршку Скупштине босанских Срба, његови дани као лидера Срба у БиХ су нили вероватно

одбројани, пише у извештају. Чак и ако остане председник, прави вођа Срба је командант Младић, који је био ближи Милошевићу.

За Милошевића је било значајно укидање санкција, посебно у светлу скоро 150.000 избеглих крајишких Срба који ће бити терет за економију која је у депресији.

Контрола над службама безбедности, већином медија и старијим официра ВЈ, осигурала је Милошевићу власт у догледној будућности и омогућила да избегне одговорност за пад Крајине, тако што ће је пребацити на терет руководстава Срба у Крајини и БИХ.

Од хрватског преузимања Крајине, про-државни медији у Београду упорно су тврдили да је руководство крајишких Срба криво за дебакл у Крајини, јер није прихватило споразум З4, којим је Србима нуђена ограничена аутономија у Хрватској.

Милошевић је такође, због присуства великог броја незадовољних избеглица, одлучио да их расели у Војводину, јужну Србију, и етничко-албанска насеља на Косову. Према изворима америчких дипломата, српска полиција их је блокирала ван Београда, јединог града у Србији где је опозиција имала упориште.

У извештају се наводи да је Милошевић успешно сузбио утицај ултранационалиста, тако што је ухапсио лидера “Белих орлова” Мирка Јовића, док се утицај Војислава Шешеља смањује.

Прихватање претходних мировних планова од стране Милошевића, указују на то да би се председник Србије сагласио са кључним аспектима најновије иницијативе САД и био спреман да изврши притисак на прихватање плана од стране Срба у БИХ. Милошевић у том смислу верује да ће Младић бити отворенији од Караџића да преговара о споразуму.

У извештају стоји да је тешко утврдити посебне околности које би стимулисале велику интервенцију ВЈ у сукобу и поред општег хрватског напада на сектору Исток. Бивши савезни југословенски министар иностраних послова Јовановић је раније упозорио да Београд не би мирно стајао ако би витални интерес био угрожен, али није дефинисао те интересе.

Ипак, амерички обавештајци претпостављају да би евентуални напад на Бања Луку и одсецање Посавског коридора, утицали на интервенцију Војске Југославије.

Са друге стране, Раде Чубрило, некадашњи припадник Легије странаца и официр војске РСК, тврди да је Слободан Милошевић одговоран за пад Книна, као и да су, како каже, у “опструкцији одбране”  учествовали и вође босанских Срба, Радован Караџић и Ратко Младић.

“Један број људи из Грахова и Купреса је покупљен и одвучен у Сребреницу. Ту су оставили неке трећепозивце, старце. То је Младић урадио. Отишао је на Сребреницу која је била безначајна у сваком смислу. Њему је нешто значила, не знам шта. Ваљда му је требала једна војничка победа, пошто пре тога није имао ниједну битну. Тако је отворио тај простор и хрватске снаге су већ трећи, четврти дан биле у Црном лугу, попели се горе на Бат, дошли до Црвене земље и тад је било јасно да је Книн готов. Ту нема дискусије. Они су покушавали да то замагле и маскирају. И Караџић и Младић. А они су били тамо дан пре него што су хрватске снаге ушле у Грахово, држали су митинг. Тада су причали како нема проблема, све ће бити океј и како приче о издаји шире непријатељски медији. Сутрадан, Хрвати у Грахову! Ти људи немају образ! Не знам како се осећају кад стану пред огледало. Данас причаш, лажеш до неба, сутра те демантују, јер ево, десило се. То је та болна истина. Она је најболнија за нас, људе са тих простора, који смо свим силама настојали да то задржимо и сачувамо, јер смо ми одатле.

Он је у својој исповести још рекао да га је, као бившег легионара, хрватска страна, на почетку рата, звала да буде на челу њених јединица и да су му рекли да им не смета што је Србин јер је “квалитетан кадар”, али је, како каже, одмах то одбио. Чубрило је похвалио хрватског генерала Анту Готовину, којег је назвао “врхунским генералом” и “квалитетним војником”.

Још један директан учесник догађаја, генерал Секулић,  сведок је проблематичних односа између Војске РСК и Генералштаба Војске Југославије. Он описује како је пао Книн и ко је с ким сарађивао у рату на просторима Хрватске и БиХ.

„На ратишту, упркос великој фами, била је само једна чета Арканових момака. Понашали су се паравојно и арогантно. Он је наступао са покрићем из Београда, јер му је шеф био Јовица Станишић, шеф тајне полиције у Србији. Међусобно су се на западном делу фронта обрачунавали и криминално понашали. Врбовали су најбоље официре Српске војске Крајине, а када су отишли, однели су огромну количину оружја и опреме. На њега никада нисмо могли да рачунамо. То су могли неки други“, каже генерал Секулић.

Он објашњава да је београдски режим лансирао причу да је Крајина изгубљена јер Војска српске Крајине није хтела да се бори, чекајући помоћ из Србије. Прогласили су их кукавицама, што је, како тврди генерал, велика лаж.

„Капетан Драган је имао легалну јединицу, најбољу у Крајини. Слабо храњену и обучену војску попуњавао је добровољцима и одлично радио на обуци. С друге стране, апетити су расли и учињене су две судбоносне грешке. Прво, одлуком у Београду решено је да се разбије Пети корпус Армије БиХ, како би српска војска из Босне и Крајине овладала западном Босном. На чело би, у договору са Милошевићем, у том делу дошао Фикрет Абдић. За тако нешто није било војничке логике. Док се то радило, изгубљен је Купрес, што је био узрок пада Дравара, Гламоча, Кључа, Мркоњић Града и Јајца. Друго, Туђман и Караџић су се помагали. Најбољи пример је операција „Бљесак“, маја 1995. године у западној Славонији. Караџић је изјавио да се неће мешати у односе Хрватске и РСК, чиме је народ оставио на цедилу“, објашњава генерал Секулић.

Генерал Секулић тврди да је саветник Фрање Туђмана, Хрвоје Шаринић, био истовремено сарадник Слободана Милошевића у борби против муслимана у Босни и Херцеговини, али да о томе ћути.

„Наређење Милана Мартића да се народ повлачи, када је почела „Олуја“ августа 1995. године, директно је утицало да се држава тако брзо распадне, а инструкције су добијене из Београда. Генерал Мркшић је одбио да рекетира градове у Хрватској. Отказао је послушност и Милану Мартићу, врховном команданту, што је класичан државни удар. Генерал Ратко Младић је био спреман да помогне народу у Крајини, али два дана пре напада на РСК, Радован Караџић је преименовао Главни штаб ВРС у Генералштаб, па је постао и врховни командант. Младић је тако елиминисан“, евоцира успомене пензионисани генерал Секулић…