Легитимитет Републике Српске Крајине

Париска амбасада и дипломатске везе као свједочанство државотворности српског народа

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

​У јуну 1995. године, у самом срцу Париза, недалеко од Јелисејских поља, званично је отворено Представништво Републике Српске Крајине – канцеларија која је у том тренутку имала суштинску улогу амбасаде једног непризнатог, али дубоко легитимног државотворног ентитета. Кључна фигура у овом дипломатском продору био је француски пуковник др Патрик Барио, који се одрекао сопствене војне каријере и чина како би западном свијету пренио истину о страдању и погаженим правима крајишких Срба.

​Поред Париза, Република Српска Крајина је, упркос страховитим међународним притисцима и санкцијама, успјела да успостави своја званична или полузванична информативно-политичка представништва и бирое у Београду (гдје је функционисао Биро РСК) и Бањалуци, али и одређене канале комуникације у Њемачкој (Франкфурт) и Аустралији, гдје је српска дијаспора активно помагала рад своје матице.

​

Дипломатија суверених народа – Придњестровље и Нагорно-Карабах!

​Оно што се данас намјерно прећуткује јесте да је РСК градила дипломатске односе и савезништва са другим сувереним ентитетима који су дијелили идентичну судбину – борбу за опстанак на својим вијековним огњиштима након насилних распада заједничких држава. Кроз депеше, посебне политичке везе и узајамно признавање докумената, Крајина је успоставила сарадњу са:

​Придњестровљем (ПМР): Легалним ентитетом конститутивног руског народа у Молдавији, који је оружјем морао да брани своје право на језик и опстанак пред насилном румунизацијом Кишињева.

​Нагорно-Карабахом (Арцахом): Вијековном земљом конститутивног јерменског народа у Азербејџану, који је, баш као и Срби у Крајини, прошао кроз голготу бранећи своју хришћанску вјеру и сувереност на граници цивилизација.

​Ове везе показују да РСК није била изолована „побуна“, већ дио ширег, историјски утемељеног отпора обесправљених народа против насилног прекрајања граница на њихову штету.

​Системска маргинализација и апсурдне паралеле!

​Нажалост, овакви примјери институционалног капацитета РСК остали су скрајнути у сјенци погрешних политичких наратива који су из Београда деценијама пласирани српском народу у Србији. Системско представљање Крајине као „туђе територије” и именовање вијековних домаћина пуким „избјеглицама из Хрватске” нанијело је дубоку историјску неправду. Успостављање дипломатских односа са Загребом у септембру 1996. године, док су колективни центри широм Србије још увијек били препуни прогнаних Срба, оголило је тадашњи административни прагматизам који је ишао на уштрб српске националне свијести.

​Отуда извире и монструозни апсурд који се и данас негдје чује – поређење положаја Срба у Крајини са Албанцима на Косову и Метохији. Између ове двије групе постоји непремостива уставно-правна и историјска разлика:

​Косово и Метохија је одвајкада српска земља на којој су Албанци, као национална мањина релативно недавно досељена, постали већина кроз процесе геноцида и етничког чишћења српског становништва.

​Крајина је територија на којој су Срби аутохтоно становништво вијековима прије Турака. Ова земља је хрватском постала релативно недавно, административним границама АВНОЈ-а. Суштински, Срби у Хрватској нису били национална мањина већ конститутивни народ који је имао право на самоопредјељење, баш као и Хрвати. Република Српска Крајина није била „такозвана творевина“, већ легални одговор конститутивног српског народа на неуставну сецесију Загреба и обнову фашистичке реторике.

​

Колијевка српских великана и срж идентитета!

​Крајина није неки далеки, туђи простор. То је земља која је изњедрила неке од највећих умова у историји човјечанства и стубове српске културе и науке: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Симо Матавуљ, Јосиф Панчић, патријарх Павле, др Смиља Аврамов, митрополит Јосиф Рајачић и плејада других – сви они су изданак тог истог крајишког неба и српског етнокултуролошког простора. То је земља на којој се налазе и највећа српска стратишта од постања – Јасеновац, Доња Градина, Сисак, Јадовно, Паг…гдје је над нашим народом спроведен троструки геноцид у 20. вијеку. Непроцјењиву културну баштину у виду манастира, цркава и других објеката да ни не помињемо.

​Ипак, у овим анализама морамо бити праведни и избјећи гнијев према самој Србији, која је током читавог рата, и сама под страховитим санкцијама и глобалном сатанизацијом, слала храну, лијекове и помоћ Крајини. Критика није упућена српском народу, већ тадашњим а и потоњим политичким елитама које нису радиле на отварању свијести народа да је Крајина наша земља, туђом вољом отета и привремено одвојена.

​Поглед у будућност: Легитиман циљ и институционална обнова!

​Историјски легитимитет Републике Српске Крајине не застаријева. Питање имовине, статусних права, културног насљеђа и политичког суверенитета прогнаног конститутивног народа остаје отворено. Концепт реуспостављања институција и представништава РСК у егзилу представља потпуно легитиман међународно-правни акт.

​Српски народ не смије дозволити да у његово име данас говоре политички Срби у Загребу, (пежуративно – Хрби) који су ради позиција у хрватским институцијама прихватили улогу „националне мањине“ и својим дјеловањем аболирају савремену хрватску политику. Обнова рада представништава РСК широм свијета, по угледу на париски примјер из 1995. године, неопходан је корак како би се свјетској дипломатији ставило до знања: Крајина је српска земља, а питање њеног суверенитета и права њеног народа чека свој историјски праведни епилог.

​Вјечна стража српске државотворности – Република Српска Крајина!

ФОТО: фејсбук