Прича о „Норвежанину“ Златку Трипићу
Изван папира, медијских лажи и административних калупа
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Спортске странице ових дана биљеже још једну одличну партију Златка Трипића, дугогодишњег предводника норвешког Викинга и једног од најистакнутијих фудбалера тамошње лиге. Док спортска јавност анализира његове потезе на терену, испод површине се одвија далеко дубља прича – прича о идентитету, поријеклу и бестидном медијском инжењерингу.
Рођен у Ријеци у предвечерје ратних сукоба, у српској православној породици поријеклом из завидoвићког краја у Средњој Босни (Гостовића) који носи тешко историјско бреме и страдање нашег народа, Трипић је са породицом као дијете кренуо путем избјеглиштва ка Норвешкој. Његов спортски пут је примјер борбености и радног етика, али његова биографија истовремено разоткрива врхунац савременог лицемјерја.
У духу модерне бирократске логике и медијског фалсификовања, Златко се не само аутоматски сврстава кроз мјесто рођења, већ се иде корак даље – у медијима се пласирају апсурдне конструкције како је „избјегао и злостављан јер је Хрват“. Овакав врхунац лицемјерја показује како систем функционише: када српско дијете избјегне пред ратом, њихов систем му прво одобрава идентитет према папиру, а затим потпуно изврће стварност, правећи од жртве нешто сасвим друго.
Савремени контекст тако настоји да избрише коријене, генеалогију и породично поријекло, сводећи човјека на суву администрацију и јефтин медијски спин. Нажалост, тај систем размишљања често слијепо прихватају и у нашим спортским институцијама, гдје се због површности или занемаривања заборавља да национални идентитет не одређује папир нити медијски наслов, већ преци и поријекло.
Игнорисање људи који вуку коријене са српских етничких простора који су се туђом вољом и туђим одлукама нашли изван граница данашње Србије представља велики губитак – и спортски и културни.
Златко Трипић је на терену показао карактер и квалитет, а његова прича нас подсјећа да коријене не одређују ни медијске лажи ни административни печати, већ крв, памћење и историја коју носимо са собом.
ФОТО: фејсбук
