Глад као главно оружје…

Пише: Деки РС

На ушћу Неве у Балтик, Петар Велики основао је Санкт Петербург – Северну престоницу Русије.

Град крштен неколико пута, преко Петербурга, до Петрограда све до Лењинграда, операција „Барбароса” требала је да сравни са земљом.

Немачка група армија „Север“ попут брзог воза прошла је кроз нове чланице Совјетског Савеза – Литванију, Летонију и Естонију, те се 22. августа 1941. године нашла на самом улазу у Лењинград.

Тога дана започео је силовит напад на последњу линију одбране овог града.

Ти августовски дани ’41. године били су они када су из града одлазили последњи возови са евакуисаном децом.

Неки су имали среће да ухвате последњи воз, а многи су били сувише мали да би разумели шта се дешава око њих, и остали су заробљени у градском паклу.

Једним од тих последњих возова извучено је и једно четворогодишње дете.

Име тог дечака било је Борис Спаски – будући шаховски велемајстор и светски шампион, који је своје прве шаховске потезе научио управо у избеглиштву.

Свет не памти пример у којем су цивили били изложени таквом дуготрајном и планском страдању као што је то био случај са Лењинградом.

План је био сурово једноставан – не освајати град уличним борбама, већ га изоловати, пресећи му сваку жилу куцавицу и изморити га глађу до потпуног нестанка.

Немачка команда унапред је одбила прихватање било какве предаје Лењинграда.

Имали су сурово искуство из недавно палог Кијева, где је Црвена армија приликом повлачења оставила хиљаде прикривених радио-управљаних бомби, које су данима касније убиле хиљаде немачких војника.

Своју сурову намеру Немци су показали већ у октобру 1941. године, када су масовним бомбардовањем запалили Бадајевске објекте – главно складиште хране у граду.

Тога дана изгореле су хиљаде тона брашна, шећера и меса.

На врата је куцала зима и њених -40⁰C, па је Москва у Лењинград послала стручњака Дмитрија Павлова, са задатком да направи немогуће – математику преживљавања за три милиона људи.

Он је одлучио да се прави хлеб са 40% брашна а остатак да буде пиљевина.

Децу, старце и раднике на лакшим пословима дневно је следовало 125, а раднике на тешким физичким пословима 300 грама хлеба.

Војници на првој линији фронта добили би 400 грама ове мешавине сваког дана.

Главни пекар био је Данил Иванович, који се питао само једно „како прехранити оволики свет?“

У јануару 1942. године и он сам је умро од глади на свом радном месту у пекари.

Иако су му хиљаде векни хлеба свакодневно пролазиле кроз руке, он није узео ни мрву више од својих прописаних 125 грама, како неко дете не би остало без свог следовања.

Данил је уписан у Књигу сећања Лењинграда, као симбол непоколебљивог морала.

У то време у Лењинграду појавиле су се обе врсте канибализма – једење већ преминулих и у биство ради хране.

То је био период када је у граду умирало 11.000 људи сваког дана.

Али највећа иронија те сурове зиме била је у томе што је храна све време била ту, у самом граду, на дохват руке.

У опседнутом Лењинграду налазио се Институт за биљну индустрију, дом непроцењиве светске колекције од преко 200.000 врста семена коју је сакупио чувени академик Николај Вавилов.

Четвртина свих ових узорака биле су јестиве житарице, кромпири и усеви.

Ботаничари су одлучили да овај Институт чувају својим животима.

Током рата 19 научника је умрло од глади, сваки од њих умро је за својим столом окружен тонама хране коју није желео да дотакне, како би се очувала колекција.

Захваљујући њиховој надљудској жртви, семенски фонд је сачуван и након рата послужио је за обнову пољопривреде широм света.

Организација УН-а за храну и пољопривреду, њихов чин прогласила је највећим примером научне етике и пожртвовања у историји човечанства.

Ипак, у овом градском паклу нису се жртвовали само људи, у чувеном Ермитажу још од 18. века мачке су биле званично ангажоване као чувари овог музеја од глодара.

Међутим, током пакла опсаде, и мачке су масовно страдале од бомби, па су се пацови размножили до те мере да су претили да униште непроцењива уметничка дела.

Зато је 1943. године, из Сибира за Лењинград упућен читав вагон са 5.000 мачака, које су брзо очистиле од глодара један од највећих и највреднијих уметничких музеја на свету.

У знак захвалности за ове мале спаситеље, данас у Санкт Петербургу постоји „Трг сибирских мачака.“

Опсада Лењинграда трајала је 872 дана, током које је страдало преко милион цивила.

Чак 98% жртава није страдало од бомбардовања и артиљерије, већ од екстремне глади, исцрпљености и смрзавања.

То Лењинград чини најсмртоноснијом градском блокадом у историји човечанства.

Лењинграђани су после рата за медицинске стручњаке и психологе, постали предмет проучавања.

Радила се студија о крајњим границама људске издржљивости и томе шта све човек може да преброди пре него што га сопствени организам изда.

Војник Владимир Спиродонович се у мају 1942. године вратио у свој Лењинград после тешког рањавања.

Пред својом зградом затекао је гомилу лешева који су се паковали у камионе и возили на гробље.

У тој гомили на камиону, препознао је женске чизмице, била је то његова супруга Марија.

После препирке са неколико војника, допустили су му да преузме своју супругу јер је тврдио да је жива.

И била је, жива али онесвешћена због гладовања.

Марија се касније опоравила и преживела опсаду Лењинграда, а њих двоје су 1952. године добили сина:

Владимира Путина…

ФОТО: фејсбук