Крст носити — нама је суђено

„Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“

(Матеј 16,24)

Аутор: Александар ВУЈОВИЋ

Крст одавно у нашем свијету није само симбол; за многе је, нажалост, постао тек пуки накит, хладни комад метала који се спушта на груди као знак културолошке, а не суштинске припадности. Међутим, ако дубље загребемо у онтолошки проблем личности, схватићемо да крст није орден, нити пуки етички путоказ. Он је сама мјера човјековог бића. Вертикала која нас спаја са Творцем и хоризонтала која нас везује за ближњег. Тек на том пресјеку, на тој тачки распећа, настаје и остварује се истинска личност.

Када нас Христос позива да узмемо свој крст, Он нас не позива на пасивно трпљење апсурда, већ нас буди. Фјодор Достојевски је дубоко осјећао да је патња једини истински узрок свијести. Христос нас кроз крст учи да се права снага духа не показује у временима удобности и благостања, већ онда када треба остати усправан под теретом егзистенције.

Ми смо такви какви смо, бачени у овај свијет, на овај простор гдје се вјековима сударају свјетови, гдје се ломе копља, војске и идеје. Бог нас није случајно оставио баш овдје, на овој балканској вјетрометини, гдје, како би то Његош сажео у ванвременски стих, чаша жучи иште чашу меда. Сваки човјек, свака генерација и сваки народ имају своје историјско искушење и своју одговорност. Али, ту се крије и најопаснија замка: бескрајно је лако свој крст претворити у изговор за мржњу. Лако је од сопственог страдања исковати мач којим ћемо сјећи друге. А Христов крст никада није био позив на освету. Он је позив на жртву, праштање и истрајност. Када човјек крст претвори у оружје, он губи Христа.

У свијету који слави комфор, страдање се често доживљава као чисти апсурд или казна. Зато апостол Павле, насупрот духу овога свијета, узвикује: „А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа“ (Галатима 6,14). Крст није знак пораза. Он је једини пут који води Васкрсењу. Голгота никада није била посљедња ријеч Божја, већ само уска стаза ка свјетлости која долази послије ње. Као у кадровима Андреја Тарковског, гдје човјек кроз блато, кишу и рушевине тражи пут ка унутрашњем очишћењу, тако и ми кроз сопствена страдања не смијемо изгубити оног унутрашњег човјека.

Свако од нас вуче своју невидљиву Голготу. Неко кроз болест, неко кроз немаштину, неко кроз породични лом, тиху усамљеност или неправду коју други не виде. Пред Богом нема мањих и већих крстова; свака суза има своју онтолошку тежину. У тренуцима када паднемо, питање не смије бити оно очајничко, егзистенцијално празно: „Зашто баш ја?“. Питање зрелог човјека, човјека који је спознао слободу, гласи другачије: „Господе, како да ме овај крст не сломи, како да не постанем зао, већ да кроз њега изађем као бољи човјек?“

Ту се открива сва дубина хришћанске храбрости, о којој Павле пише када каже да нам није дат дух страха, већ силе, љубави и трезвености. Храброст није одсуство страха – то је особина несвјесних. Храброст је када не дозволиш страху да те одвоји од добра. Крст нас учи једној величанственој истини: човјек може бити дубоко рањен, а да не постане зао. Може бити неправедно нападнут и гажен, а да сачува душу. Може бити понижен, а да никада не понизи другога. То је она унутрашња Тврђава о којој је писао Меша Селимовић, неосвојива за зло овога свијета.

Наши преци су ову лекцију знали не из филозофских трактата, већ из самог живота. Њихова величина није се мјерила оним што су саградили и имали, већ оним што нису хтјели да дају ни по цијену живота. Чували су образ, Цркву, огњиште, језик и вјеру. Наша највећа одговорност данас је да то наслијеђе сачувамо. Али оно се не чува празном виком, нити се брани мржњом. Чува се карактером. Чува се добротом и спремношћу да помогнемо оном поред нас. Чува се достојанством човјека који ни онда када му је најтеже не продаје своју душу за ситну, тренутну корист.

Када сљедећи пут погледамо крст, морамо се сјетити да на том путу страдања нисмо сами. Неко је тај Крст понио прије нас.

Зато носити крст није срамота. Чувати вјеру није слабост. Опростити није пораз. Остати човјек у нељудским временима — то је најтежа и највећа побједа коју личност може извојевати. Јер хришћанство нас никада није учило како да поразимо другог човјека, већ искључиво како да поразимо зло у себи.

Крст носити нама је суђено. Али како ћемо га изнијети до врха — да ли са горчином која разара или са вјером која преображава — то је искључиво наш избор. На крају свега не стоји тама, јер послије Крста свиће Васкрсење, а од свега што пролази „остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“

ФОТО: фејсбук