„Преко“ Дрине није исто што и преко улице

Срби у Републици Српској имају сопствено ратно искуство, они политичке поруке из Београда често читају другачије него што их чита просјечан демонстрант у Београду, Новом Саду или Нишу

Пише: Славко БАСАРА

Постоје политички простори у којима се један модел понашања може годинама понављати готово по истој матрици. А онда дође тренутак када та матрица пређе границу – географску, политичку и историјску – и суочи се са простором који има другачије искуство, другачије страхове и, прије свега, другачије памћење.

Управо то се догодило прије неколико дана у Републици Српској!

Студентска листа „Студенти побеђују“, настала из студентског покрета који је двије године предводио протесте и блокаде у Србији, кренула је у предизборни караван под називом „Студент у сваком селу“. Од 22. септембра планирали су обилазак: Бијељине, Брчког, Требиња, Добоја, Вишеграда, Бањалуке, Братунца и Зворника, настојећи да разговарају са грађанима Републике Српске који имају право гласа на изборима у Србији. И двије седмице пред парламентарне изборе у Босни и Херцеговини!

На папиру – предизборна кампања.

У политичкој стварности – први директни покушај једног новог српског политичког покрета да преко Дрине уђе у простор који је годинама имао веома специфичан однос према политичким процесима у Србији. И ту је настао проблем.

Република Српска није Србија

То није ни увреда, ни одрицање од заједништва. Напротив!

Република Српска и Србија јесу дубоко повезане историјом, језиком, културом, породичним везама и осјећајем припадности истом народу. Али управо зато што Срби у Републици Српској имају сопствено ратно искуство, они политичке поруке из Београда често читају другачије него што их чита просјечан демонстрант у Београду, Новом Саду или Нишу.

Овдје се не може једноставно пренијети једна политичка матрица и очекивати да произведе исти резултат. Република Српска је настала у рату.

Њена политичка култура формирана је под притиском рата, санкција, избјеглиштва, НАТО бомбардовања и сталног спора око њеног положаја. Због тога су питања која се у Србији могу третирати као дио ширег идеолошког или политичког разговора у Републици Српској често питања идентитета и опстанка.

Једно од њих је однос према генералу Ратку Младићу.

Студентски покрет је у својим јавним наступима отварао питање односа према Младићу, а у једном од објављених материјала представљен је став да је ријеч о ратном злочинцу и да не треба да буде слављен. За један дио јавности у Србији то је питање суочавања са прошлошћу.

За значајан дио Срба у Републици Српској то није апстрактна историјска тема. То је питање рата који су преживјели њихови очеви, браћа, синови и комшије. И ту почиње стварни политички проблем.

Од „наших људи“ до неповјерења

Студенти су у кампању ушли поруком да долазе „нашем народу са ове стране Дрине“. Парадокс је у томе што су управо у Републици Српској могли да наиђу на људе који тај израз разумију другачије него што су очекивали. Јер „наш народ“ није само изборна категорија.

Он носи сјећање. Носи Крајину. Носи Коридор. Носи Сарајево. Носи Сребреницу, али и страдање српских села и градова. Носи избјегличке колоне. Носи и Републику Српску.

Зато се „преко“ Дрине не може прећи само са слоганом и предизборним флајером. Мора се прећи и са разумијевањем простора у који се долази.

Шта се заправо догодило?

Чињенице су прилично јасне. У Брчком је полиција покренула прекршајни поступак јер организатори нису пријавили окупљање на начин прописан законом. У Добоју су представници иницијативе били позвани у полицију прије планираног скупа. У Вишеграду је дошло до инцидента у којем је један мушкарац узео транспарент студентима, након чега је интервенисала полиција.

Бањалучки скуп је потом отказан, а 25. септембра организатори су саопштили да прекидају цијелу акцију у Републици Српској, наводећи као разлоге „опструкције“, поступање полиције и „локалне провокаторе“.

Важно је, међутим, рећи и другу страну. Нису сви људи у Републици Српској били против њих. Сами студенти су саопштили да су у више градова разговарали са људима који су их примали, нудили им храну, помоћ и смјештај. То је чињеница коју не треба прећутати, а не да се ствара негативан наратив као што се то двије године ради у Србији.

Као што не треба прећутати ни чињеницу да је један дио јавности њихов долазак доживио као покушај уношења српских унутрашњих политичких сукоба преко Дрине. Није проблем у студентима. Проблем је у политичком преносу модела. Овдје је, заправо, најзанимљивије питање:

Да ли је студентски покрет направио политичку грешку тиме што је претпоставио да ће модел који је функционисао на улицама Србије аутоматски функционисати и у Републици Српској?

Можда је управо ту кључ?!

Јер блокаде, протести, захтјеви за смјенама и масовна улична политика настали су у конкретном српском друштвеном контексту. Преносити их у Републику Српску значи ући у други политички, правни и историјски амбијент.

А посебно је осјетљиво када се улази у простор у којем је питање односа према Србији истовремено снажно и веома емотивно.

Република Српска није ничији „резервоар гласова“. Ни власти у Београду, ни опозиције, ни студената, ни било кога другог. Грађани Републике Српске који имају држављанство Србије имају своје изборно право и сами одлучују како ће га користити. Али исто тако, политички покрет који долази у Републику Српску мора прихватити да ће овдје бити посматран кроз призму локалног искуства.

Косово, Младић и граница политичког разумијевања

Још један проблем јесте питање Косова и Метохије. У јавности се студентском покрету приписују ставови који су дијелу српске јавности у Републици Српској неприхватљиви. Али ту треба бити прецизан: није исто рећи да неки појединац из покрета има одређени став, да га има дио активиста или да га званично заступа цијела изборна листа. Зато се ни озбиљан текст не може градити на колективном приписивању ставова без конкретног доказа.

Али политичка чињеница остаје: Косово и Метохија и однос према ратној прошлости представљају два питања на којима је политички простор Републике Српске изузетно осјетљив.

Ко то не разумије, тешко може разумјети реакције које су услиједиле.

„Нисте добродошли“ није исто што и „немате право да говорите“

Ово је можда најважнија разлика. У демократском друштву никоме не треба одузимати право на мишљење само зато што је оно непопуларно.

Али демократско друштво истовремено подразумијева и право грађана да не прихвате одређену политичку понуду. Студенти су имали право да покушају да разговарају са бирачима. Грађани Републике Српске имају право да им кажу шта мисле о њиховој политици. Полиција има обавезу да примјењује закон једнако према свима.

А они који физички насрћу на људе или им отимају транспаренте не представљају ни Републику Српску ни њене грађане. Зато би било погрешно овај случај претворити у причу „Српска против студената“.

Ово је прије прича о томе шта се догоди када један политички покрет покуша да своју унутрашњу политичку борбу прошири преко границе, а онда открије да га тамо не чека публика коју је очекивао.

Република Српска је научила да препознаје политичке експерименте

И можда је управо то суштина цијеле приче. Република Српска има много мана. Има политичких сукоба, корупције, страначког запошљавања, економских проблема и читавог низа питања о којима њени грађани имају пуно право да буду критични. Али то не значи да ће свака политичка иницијатива која стигне из Београда аутоматски добити повјерење. Нарочито не ако у себи носи теме које су за овдашњи народ егзистенцијалне.

Може неко да воли студенте. Може неко да их не подноси. Може неко да гласа за њих. Може неко да им никада не да глас. То је демократија.

Али једно је сигурно: Република Српска није политички празан простор који чека да неко дође преко Дрине и напише нова правила.

Овдје већ постоје људи који имају своја сјећања, своје страхове, своје побједе и своје поразе. И зато је порука овог кратког политичког каравана много сложенија од питања ко је кога „протјерао“.

Студенти су дошли да придобију људе. Нису успјели да заврше планирану турнеју. Али су зато добили нешто што се не добија ни на једном митингу: лекцију да прелазак Дрине није само географско питање. И да се политичка Србија, са свим својим подјелама, преко Дрине не може једноставно пресликати.

Јер тамо гдје су рат и опстанак још живо памћење, свака политичка порука прво пролази кроз филтер искуства.

Тек онда долази на ред гласачка кутија!

Прећи преко Дрине није исто што и промијенити улицу у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Новом Пазару…

ФОТО. Српскопитање