Западни моћници и њихова муслиманска „радна снага“ у Босни и Херцеговини
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Приликом проналаска локација са масовним гробницама, ископана тијела припадника 28. дивизије су аутоматски третирана као „цивилне жртве погубљења“. Занемариване су чињенице да су на многим од тих локација претходно вођене жестоке војне борбе и да су се ту налазили борци који су страдали у легитимним војним акцијама. На тај начин су борбени губици вјештачки претварани у доказе за „геноцидне намјере“. Ти рани налази, иако касније научно дискредитовани, одиграли су своју кључну историјску улогу: послужили су као одскочна даска за креирање наратива о „геноциду“. Тако је преживио зацртани политички курс Хашког трибунала из 1993. године: да се Србима суди за „геноцид“. Аутори тог политичког курса Хашког трибунала били су Клаус Кинкел, Махмуд Шериф Басиони и тадашња америчка администрација која је давала подршку Басионију, а њихова „радна снага“ на бх. терену били су муслимански официри и политичари.
Анализом судских процеса може се закључити да се у Хашком трибуналу, а касније и на новоформираном Суду БиХ, и те како водило рачуна да нико од муслиманских ратних вођа из Сребренице не буде оптужен за масовно убијање цивила, етничко чишћење и потпуно уништавање српских села око Сребренице. Тако су избјегнуте темељите истраге и доказивања почињених злочина над Србима. Да су се десила таква истраживања и доказивања, на суду би морали бити примијењени управо правни критеријуми за локалне геноциде почињене над Србима у српским селима око Сребренице. За те стварне геноциде над Србима, судило би се не само муслиманским ратним вођама из Сребренице, већ и њиховим војним и цивилним шефовима из „Армије РБиХ“ и „Републике БиХ“, али и бројним женама из Сребренице које су такође чиниле бестијалне злочине.
Међутим, западни моћници и њихови „високи представници у БиХ“ упорно су чували своју радну снагу.
ФОТО: фејсбук
