Српско дијете са Козаре…
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Историја српског народа у 20. вијеку обиљежена је страшним затирањем живота тамо гдје је злочин системски планиран и спровођен – у Независној Држави Хрватској. Међу бројним свједочанствима о монструозности хрватског апарата у логору Јасеновац, једно од најстрашнијих записао је преживјели логораш Љубо Врањеш.
Његово свједочење непосредно описује свирепост хрватских заповједника Љубе Милоша и Анте Врбана, који су безосјећајно и надмено одлучивали о животу и смрти најнедужнијих – српске одојчади и њихових мајки.
Аутентично свједочење логораша Љубе Врањеша:
„Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: – Молим вас, да ли бисте га дозволили мени? И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: На готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према дјетету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према мени и упитао: – Да ли си ишта видио или чуо? – Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен.“
Иза аутентичног свједочења Љубе Врањеша стоји једна од најпотреснијих личних и породичних трагедија Другог свјетског рата. Рођен 1907. године у поткозарском селу Романовци (срез Градишка, данас општина Лакташи), Љубо је у љето 1942. године, током сурове њемачко-хрватске офанзиве, заједно са свим својим најмилијима депортован у систем хрватских логора. У том затирању српског народа Поткозарја, Љуби је побијена читава породица – супруга, дјеца, мајка и брат, док је у самом Јасеновцу био приморан да гледа сопственог оца Остоју Врањеша како га везаног одводе на стратиште у Доњу Градину, одакле се више никада није вратио. Његово родно село Романовци претрпјело је стравичан геноцид у коме су десетине чланова породице Врањеш и стотине других мјештана – од одојчади до старчади – звјерски убијенe, како у самом селу тако и у логорима Јасеновац и Стара Градишка. Као тридесетосмогодишњак, Љубо Врањеш је 22. априла 1945. године учествовао у очајничком и историјском пробоју логораша из Циглане (Логор III). Био је један од свега 117 заточеника који су преживјели тај крвави јуриш на капије логора. Из пакла је изашао као једини преживјели члан свога дома, посветивши остатак живота томе да пред државним комисијама и историјом остави неизбрисив траг о затирању своје породице, свог села и свог народа.
Уз ово потресно свједочење често се приказује чувена историјска фотографија уплаканог српског дјечака поред индустријских колосјека. Да би се сачувала апсолутна историјска тачност и поштовање према жртвама, важно је јасно разумјети њено поријекло и симболику:
Ова архивска фотографија настала је у љето 1942. године током или непосредно након сурове њемачко-хрватске офанзиве на Козари и у Поткозарју. Приказује сироче, српско дијете са Козаре, које је остало само у вихору рата.
Иако сам снимак није начињен унутар саме жице логора Јасеновац, ова слика постала је универзални историјски симбол страдања „Дјеце Козаре“. Десетине хиљада српских малишана са Поткозарја насилно је одвојено од мајки и депортовано у систем логора НДХ (Јасеновац, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и друге), гдје су масовно страдавали на најсвирепије начине.
Због тога ова фотографија служи као снажна илустрација безнађа, страха и патње кроз коју су прошла српска дјеца, пружајући визуелни оквир за сурову стварност коју у свом свједочењу описује Љубо Врањеш.
ФОТО: фејсбук
