Мајор Радмило Зељаја спасио Приједорчане

Пише: Деки РС

„Уколико на моје војнике буде испаљен један једини метак, поступићу по правилима борбене употребе а то значи да ће бити узвраћена ватра.

Тзв. Кризном штабу Козарца поручујем, да ћемо од данас одговорити на све њихове провокације.

Никакво заустављање војних колона и претрес официра и војника не долази у обзир.

Ово није Сарајево, Тузла и Коњиц и овде се неће поновити мучки напади из заседе на српске цивиле и српска села.

Ово је Приједор!”

– Мајор Радмило Зељаја командант 43. приједорске моторизоване бригаде.

Ова његова изјава дата бањалучкој телевизији априла 1992. године, била је знак да се Приједорчани више никад неће сакупљати у збегове и да им се главе неће лупати маљевима.

Знак је то био да се неће поновити 1942. година, Паланчиште и Козара.

На поновљеним намештеним изборима у Приједору 1990. године, које је предводио Мирсад Мујаџић, победу са два одборника више у Скупштини, однела је СДА.

То је значило да ће СДА добити начелника општине и шефа полиције.

За разлику од остатка БиХ, у Приједору је пролећа ’92. године било релативно мирно.

Међутим, када се сазнало да МУП ради на наоружавању муслимана, нарочито из Козарца, донесена је одлука да се обавести сво српско живље и да се организују сеоске страже.

Убрзо се сазнало да је МУП у Приједору запримио депешу министра МУП-а БиХ Алије Делимустафића.

У њој се наређује да се пресеку сви путни правци којима се креће војска, да се блокирају сви војни објекти и да се почне са планирањем борбених дејстава.

С обзиром на то да је депеша значила званичан почетак рата, СДС је одлучио да у Приједору исте вечери преузме власт.

Из Чиркин Поља у четири сата ујутру 30. априла ’92. године, кренуло је пет група да заузме пет главних тачака у граду.

Без испаљеног метка заузет је Суд, Општина, Југобанка, Дом здравља и МУП.

Свим муслиманима понуђено је да по закону и Уставу, остану радити у МУП-у тадашње Српске Републике БиХ.

Уместо тога, ови муслимански екстремисти одмах сутрадан у класичној сачекуши убијају младог полицајца Раденка Ђапу који је кренуо на посао.

Раденко је био прва ратна жртва у Приједору и пуцањ у њега био је пуцањ на мир и слободу у граду.

На Хамбаринама 22. маја ’92. године муслимани су направили сачекушу за шест војника када су убијени Радован Милојица и Раде Лукић а остали тешко рањени.

Екстремисти су заузели положаје на Хамбаринама, а српска војска нападачима даје рок од 12 сати да се предају.

Услов је био да и оружје предају српским официрима.

Када је тај рок истекао, уследио је напад где је ова терористичка група разбијена.

Муслимани из Козарца тада нападају тенковску колону српске војске на путу Приједор – Бања Лука и убијају једног војника.

У ноћи 24. на 25. мај нападнута је и касарна у Приједору.

Српска војска након тога разбија и терористичку групу у Козарцу.

Екстремисти са Хамбарина и Козарца консолидовали су редове и груписали су се у шуми Пањик у реону Курева.

Терористе су предводили Славко Ећимовић и Изет Мешић, који организују напад на Приједор 30. маја ’92. године.

У три сата ујутру, Сану прелазе скелом у Рашковцу и нападају Хотел Приједор, Радио Приједор, те зграде Општине и МУП-а.

На пункту код данашњег хотела „Ле Понт” убијени су Раденко Вученовић и Мирослав Гончин а рањена браћа Милан и Жељко Тубин.

Те ноћи рањен је возач хитне помоћи Горан Драгојевић, док је био у белом мантилу с ознаком Црвеног крста.

Терористи су са надвожњака у њега испалили 32 метка али Горан је преживео.

Напад на зграду полиције предводио је Асмир Мухић а њу је бранило само 14 полицајаца.

Зграда је брањена бомбама све док је полицајцима у испомоћ дошла извиђачко-диверзантска група из Омарске.

Не знајући да је град под нападом, на посао крећу полицајци Жељко Гњатовић, Душко Лукић и Младен Влачина.

Ликвидирани су у класичној сачекуши.

Терористи се се повукли у парк код железничке пруге, где је на њих кренуо 7. Батаљон 43. Приједорске моторизоване бригаде.

Борбе су се преносиле на обалу Сане, циљ терориста био је заузимање Радио Приједора и читање прогласа да је град освојен.

Већина терориста је на обали Сане елиминисана, а Изет Мешић се са још тројицом забарикадирао у ресторану „Обала.”

Мајор Зоран Карлица, чије име данас носи Главни градски трг у Приједору, ликвидирао је Мешића али је и сам том приликом смртно рањен.

У том тренутку у Приједор стиже и тенк из Омарске, а терористи у бежанији заробљене Србе користе као живи штит.

Део терориста измешао се поново са цивилним становништвом а део је побегао преко Сане.

Војска и полиција убрзо су успоставиле потпуну контролу над градом.

Одбрана града Приједора у потпуности је обликовала ток рата у БиХ, а српски народ спасла новог покоља.

Конвертити данас уредно обиљежавају Дан српског напада на Козарац…

ФОТО: фејсбук