Мучко убиство капетана Јована Дерока
Пише: Српскопитање
У крвавом вихору 1941. године, када се српски народ нашао распет између чекића окупационе чизме и наковња сопствених подела, фигура капетана Јована Дерока израња не само као војнички симбол отпора, већ и као етичка међа. Његова судбина на брду Љубићу код Чачка, није само биографска цртица једног официра, то је тренутак када је дефинитивно сахрањена илузија о заједничком фронту, остављајући простор за трагедију која ће деценијама крварити кроз национално биће.
Дероко, изданак београдске интелектуалне елите и војник одгајан на принципима части Краљевине, у устанак није ушао са идеолошком заслепљеношћу, већ са јасним циљем, ослобођење отаџбине. Док су топови под његовом командом тукли по немачким позицијама у Краљеву, он је веровао у војничку логику која је изнад партијске књижице.
Нажалост, са друге стране нишана није увек стајао исти мотив. Док је Дероко у партизанима видео саборце против окупатора, револуционарна оштрица је у њему видела препреку, симбол старог поретка који треба уклонити.
Његов покушај да се избегне проливање братске крви био је одраз хришћанске и етичке супериорности. У тренутку када су прве чарке између две фракције наговештавале амбис, Дероко је покушао да буде мост превазилажења подела. Међутим, историјски извори и мемоарска грађа недвосмислено сугеришу да је управо та његова жеља за јединством била његова слаба тачка у очима оних који су већ тада почели да спроводе „прву фазу револуције“. Уместо пружене руке, на Љубићу га је дочекао метак који није бирао само човека, већ је циљао у саму идеју српске саборности.
Убиство Јована Дерока од стране партизанских јединица представља суштинску прекретницу. То није била обична војничка погибија у жару борбе. Био је то политички акт који је јасно ставио до знања да за идеолошки искључиве покрете компромис није опција. Након што је крв најмлађег капетана натопила земљу на којој је некада Танаско Рајић бранио топове, мостови су порушени.
Повратак на старо више није био могућ…
Из ове перспективе, смрт Јована Дерока можемо посматрати као дефинитивни крај наде у српско јединство током Другог светског рата. Он је био жртва своје вере у официрску реч и народно заједништво. Његов одлазак означио је почетак ере у којој ће братски нож и мерак постати оштрији и убојитији од окупаторског мача, а идеолошка затупљеност важнија од националног опстанка. Данас, када анализирамо те трагичне године, капетан Дероко остаје опомена да се у борби за слободу најлакше губи управо онда када се сопствена крв пролива зарад туђих доктрина.
Тачка на његов живот била је, заправо, почетак једног дугог, мрачног поглавља наше историје из којег се, чини се, још увек нисмо сасвим пробудили.
Јован Дероко (20. април 1912, Крезо, Француска – 8. новембар 1941, село Љубић код Чачка) је био капетан II класе Југословенске војске и официр Југословенске војске у отаџбини.
Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија
ФОТО: фејсбук
