Зашто бијела застава са љиљанима не може представљати читаву БиХ

Пише: Српскопитање

Ових дана водила се и још се води полемика, око заставе са љиљанима. Док Бошњаци тврде да је она легитимна и да предтавља државу БиХ, Срби, а и већина Хрвата ту заставу не сматрају својом.

Сама чињеница да је БиХ након рата усвојила нове државне симболе, довољно свједочи како бијела застава са љиљанима не може да представља данашњу државну заједницу Републику БиХ. Иначе, зашто би се усвајала нова застава. Али, мимо ове очигледне чињенице, хајде да погледамо зашто застава са љиљанима никада није представљала читави БиХ, иако је неко вријеме била на јарболу испред зграде Уједињених нација у Њијорку.

Наиме, олако признавање независности Босне и Херцеговине, у вријеме када се у тој држави водио грађански рат, када државна власт није била успостављена на већинском дијелу територије (државна власт Сарајева), када су права једног народа (Срба) била занемарена и они прегласани, повукло је са собом и истицање државног симбола који није могао да представља читаву државу и све њене становнике. Тако да тај аргумент заступника тезе да је застава са љиљанима симбол читаве БиХ, са историјске и моралне стране, пада у воду.

Али, хајде да видим како је текло наметање заставе са стилизованим љиљанима свим народима у БиХ. Након првих вишестраначких избора у Социјалистичкој Републици БиХ и побједе националних странака које су ушле у коалицију и узеле власт у своје руке, логично је било да на ред дођу и питања око нових симбола, новог Устава и слично. Међутим, чланови СДА, дакле странке која је представљала само тадашње Муслимане (данас Бошњаци), кренула је са форсирањем новог државног симбола. Њени чланови су на 4. заједничкој сједници Вијећа Скупштине СР БиХ од 27. фебруара 1991. године, предложили пету тачку дневног реда која је носила назив „Приједлог да се приступи промјени Устава Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине доношењем уставног закона о називу и државним симболима Републике Босне и Херцеговине“.

Посланицима се процедурално обратио предсједавајући Момчило Крајишник и упозорио да се прво треба задужити Комисија Скупштине СР БиХ за уставна питања, која би у будућем периоду припремила текст нацрта уставног закона везано за ова питања. СДА је то игнорисала и Наим Кадић је испред странке предложио иницијативу за измјену устава која се састојала из 5 тачака. Видимо да се СДА већ овдје показала као опција која гледа интересе само свога народа, а интересе других народа занемарује и чак занемарује постојеће скупштинске прописе. То ће кулминирати прегласавањем представника српског народа у вези нелегалног Референдума о независности БиХ.

Прва предложена застава била је тробојница зелено, црвено плава, а грб је био стилизовани грб средоњовјековне  Босне. Боје су представљале три народа (Муслимане, Србе и Хрвате). Након излагања Кадића, Крајишник је опет упозорио на процедуру која треба бити испоштована, али на то се чланови СДА нису обазирали. Са друге стране, представници Срба и Хрвата нису се тог дана, а ни у скорије вријеме, планирали бавити уставним промјенама. Иако је СДА прекршила скупштинску процедуру, приједлог око измјене Устава стављен је на гласање и усвојен је са већином гласова.

Формирана је Стручна подгрупа Радне групе за законодавну, извршну и судску власт, која је одлучила да ангажује стручњаке за поменута питања. Подгрупу су сачињавали историчар и археолог Енвер Имамовић, археолог Хасан Мирза Ћеман, историчар Тихомир Главаш, историчар Борис Нилевић, дизајнер Звонимир Бебек, те правник Ведран Хаџовић у својству секретара. Међу стручњацима само је Нилевић био Србин, тако да није испоштовано ни начело о једнкакој заступљености три народа.

Док су Срби и Хрвати били утемељени у својим националним идентитетима и имали своје националне симболе, Муслимани као млада нација показали су све сегменте иновацијске борбе, као типа симболичке стратегије, у изградњи сопственог идентитета. Након рада, чланови Подгрупе су се усагласили да застава буде правоугаоног облика, свјетлоплава, на којој би се налазила стилизована верзија грба Краља Стефана Твртка I Котроманића, са којег су уклонили, према њиховом мишљењу „сувишну хералдичку декорацију“, односно лозу са крстовима која је украшавала косу греду, сматрајући да не би била прикладна периоду рада Подгрупе.

Запажања Подгрупе о симболу љиљана, била су веома  дискутабилна. Можемо закључити да је у раду Подгрупе, главну ријеч водио Имамовић, јер су чланови прихватили његове тезе „да би поријекло љиљана требало заснивати на посебној, ендемичној босанској подврсти љиљановог цвијета (Lilium Bosniacum Beck), која рате на обронцима планина Игман и Сутјеска.“ Тиме су уважене Имамовићеве псеудоисторијске тезе да је симбол љиљана у Босни старији, од истог симбола у Француској и остатку Европе. Међутим, избијањем рата у БиХ, приједлози о измјени заставе у грба БиХ нису ушли у уставну процедуру.

Посао на осмишљавању новог грба БиХ, наставили су Имамовић и Бебек, према ријечима Имамовића по сопственом нахођењу. Остали чланови Подгрупе иако контактирани, нису жељели да наставе са радом у измјењеним оконостима. Самим тим, овдје није било објективне заступљености сва три народа и самим тим свака накнадна одлука није могла бити легална и државотворна. Имамовић и Бебек су промијенили боју заставе из свијетлоплаве у бијелу и боју обруба штита грба из сребрне у златну. Ако знамо да су војне формације муслиманског народа још прије отпочињања рат на читавом подручју БиХ, носили симбол који је био сличан Имамовићевом „самоиницијативном“ грбу БиХ, закључујемо да је Имамовић радио у складу са муслиманским политичким и војним врхом који је љиљане још почетком 1991. године, изабрао за своје симболе, камуфлиране под маском приче о промијени државних симбола СР БиХ. Дакле, љиљани на бијелој застави стилизовани 1992. године, нису и никада не могу бити симбол државе БиХ и свих њених народа, него само симбол једног од три конститутивна народа у БиХ. Ма колико Бошњаци тежили да преко љиљана себе повежу с асредњовјековним Бошњанима и Хумљанима и династијом Котроманић, управи њихово избацивање одређених дијелова са грба Котроманића, показује да су ти напори политичко-идеолошки, а не идентитетски. Да не говоримо о томе, да су се након исламизације, босанско-хјерцеговачки муслимани (Бошњаци), удаљиљи од средоњвјековних хришчанских традиција и историјско-културног насљеђа државе Котроманића.

Извор: фејсбук страница Самопоштовање

ФОТО: фејсбук