Сјеме раскола у Црној Гори

Пише: Томо МИЉАНИЋ

Сјеме раскола у Црној Гори посијано је крајем деведесетих година, када је митрополит Амфилохије изјавио: „Црногорци су комунистички накот или копилад.”

На ову изјаву се „напалио” велики српски пјесник Матија, па је убрзо Новак Килибарда основао Народну странку и остали оживљачи четништва у Црној Гори која је тада већ била сахранила и партизане и четнике и постала мирна и нормална држава без икаквих унутрашњих тензија. У Црну Гору је дотрчао Војислав Шешељ са оснивањем СРС-а и игра раздора могла је да почне. Као одговор на српске екстренисте „накот и копилад“ оснивали су антисрпске странке које су ницале као печурке.

Све је кулминирало 2006. године референдумом, који је у бити био одговор на питање ко је у Црној Гори јачи – антисрби или Срби. Митрополит Амфилохије је то гледао са стране, кријући се иза флоскуле да Црква не треба да се мијеша у политику. То је било велико, непријатно изненађење за Србе, а веома пријатно за антисрбе.

Док је патријарх Павле по свијету крпио, спајао и мирио српске владике – те рогове у врећи – митрополит је оштрим ријечима (које је он називао језик љубави) дувао у пиштаљку, жарио и побуњивао Србе у Србији (нема флоскуле) против београдских власти док је од оштрих ријечи штедио Мила и Милов ДПС. Овамо ручавао са српским екстремистима и с’етовао их.

Августовске изборе 2020. године и српску побједу митрополит је претворио у највећу српску несрећу. Довео је непознате људе, које је представио као Србе, а који су све урадили да направе нову српску матицу. Можете мислити – један народ, а двије матице! Стварање две матице суштински је много опасније од државног раздвајања. Државно раздвајање може имати неког смисла. Међутим, прављење двије матице за један народ – то је ужас, наравно, катастрофа за мањи дио српског народа који се затекао у Црној Гори.

То и дан данас даје радиоактивне плодове: колективни распад српске свијести у Црној Гори. Сви, или преко 90 одсто Срба који су јели ослободилачке плодове озрачене митрополитовим кадровцима, против су тога да Београд буде српска матица. Против су српског патријарха, против српског предсједника, чак и против српског народа који се борио против блокадерске пошасти.

Заједнички чинилац ове олаке метаморфозе Срба у антисрбе јесте лакомост. Нема везе да ли Србин из Црне Горе носи мантију или мирјанску одежду, и да ли су паре бриселске или београдске – ти јадни у души гладни Срби нису пробирљиви, препознају се по увијек наћуљеним ушима у правцу звецкања новца.

Читајући ово, сигурно мислите да је лакомост неко проклето правило међу Србима у Црној Гори. На срећу то није тако, јер је готово 99 одсто Срба у Црној Гори екстремно поштен свијет. Али, откуд оних један одсто да се увијек намјести да први буду на кориту? Ваљда је то таленат својствен роду прасаца или нам их неко намјешта, неко много поткован знањем да зна одабрати људе склоне корозији.

ФОТО: фејсбук