Италијани спасили Пећку патријаршију
Пише: Томо МИЉАНИЋ
Током Мартовског погрома над Србима 2004. године, италијански војници спречили су паљење Пећке патријаршије.
Српски монаси, затечени у манастиру, делили су судбину Србије изнурене пљачком, отказима преко пола милиона радника и ратом из 1999. године; у својим изношеним мантијама изгледали су као права сиротиња. Насупрот њима стајали су италијански војници у новим униформама – све се на њима цаклило, деловали су као да су стигли са друге планете, као господа.
Када је дошао митрополит Амфилохије, у Пећку патријаршију пришао му је италијански пуковник сагнуо се, пољубио му руку и узео благослов. Наравно, он је хришћанин, а узимање благослова дио је опште културе једног вјерника. Овим гестом италијанског колонела сви су били пријатно изненађени.
Слично томе, када је митрополит Порфирије током сусрета са Светим оцем папом узео благослов и пољубио прстен Светог Петра, јавност је поново била изненађена овим хришћанским културним гестом – с тим што су такозвани душебрижници били згранути.
Када министар унутрашњих послова Црне Горе у сусрету са митрополитом сасвим нормално узме благослов, поставља се питање: шта је ту чудно? Ништа. Међутим, онима који не познају традицију и културу то делује страшно, па приговарају како један министар полиције тиме наводно понижава саму полицију.
Ипак, и у хришћанству постоји правило када од човека у мантији не треба ни помислити да се затражи благослов. Код нас је то случај са читавим низом самозваних свештеника, али и са онима попут владике Гргура, који је унизио свештенички чин. Ако критичари узимања благослова од свог владике по том основу критикују министра Шарановића, то је, засад, прерано.
ФОТО: фејсбук
