Славеносрбија – кад се српска сабља упише у мапу свијета!
Пише: Милош СТОЈАНОВИЋ/Повест Срба
Тамо где данас тутње топови и где се земља расеца у рату за душу Русије, некада су Срби дизали куће и чували границу Православља.
На десној обали реке Доњец, између Бахмута и Луганска, у другој половини XVIII века ниче мала, али славом обасјана српска држава унутар Руске империје, Славеносрбија.
Када Аустрија 1751. укида Потиско-поморишку војну границу, многи српски војници остају без отаџбине, али не и без части. Јер где Србин изгуби земљу, понесе веру, барјак и сабљу.
Команданти Јован Шевић и Рајко Прерадовић поведоше неколико хиљада српских породица у Русију, где их дочекује сам цар.
Добијају земљу, звање, повластице, али и свети задатак: да бране јужне границе царства од татарских хорди. Тако настаје Славеносрбија, војно-административна област и браник православне браће.
Срби нису били само насељеници. Били су оснивачи. Подигоше градове попут Бахмута, Луганска и Славјаносербска, са српским именом и духом.
Из Славеносрбије и Нове Србије, Срби подижу читаве војне корпусе:
Хусарски пук Шевића
Хусарски пук Прерадовића
Два пикинерска пука
Они чине Славјаносербски корпус, окосницу царске одбране.
Српски официри постају генерали.
Срби се боре и побеђују, толико успешно да се граница царства шири ка југу, све до Црног мора. А кад је 1764. претња нестала, укинута је и Славеносрбија.
Али не и сећање!
Где су Срби подизали карауле, данас падају дронови.
Где су дизали цркве, данас се руше градови.
Срби се у царској Русији нису осећали као дошљаци, већ као браћа.
Јер Рус и Србин су један корен.
Једна вера.
У данашњој Доњецкој и Луганској области, некада се говорило српски, певало о Косову, славила се слава, а деца трчала у опанцима од бачке коже.
Зато кад чујеш за Бахмут, Луганск, Славјаносербск, знај: то је земља коју су Срби крвљу залили!
А о Новој Србији, земљи коју су такође основали Срби у срцу Руске империје, више сутра.
Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!
ФОТО: фејсбук
