Геноцид над Србима у Сребреници

Убијени су и посљедњи Срби у Сребреници!

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Град Сребреницу су, након 8. маја 1992. године и убиства народног посланика Горана Зекића,  заузели и контролисали припадници муслиманских оружаних формација. Владали су градом све до 11. јула 1995. године. Тог дана је у Сребреницу ушла Војска Републике Српске, коју је, што у граду што у околним шумама, дочекало око 38.000 Муслимана и 0.00 Срба.

Малобројни српски цивили који су од почетка рата остали да живе у самом граду, трпјели су тешка злостављања и мучења, а било је и убистава. За разлику од напада на околна српска села, ови Срби су страдали у центру Сребренице. Њих осам, међу којима и четири жене, убијено је на свиреп и подмукао начин.

На путу стварања етнички чисте муслиманске општине Сребреница, Муслимани из Сребренице, убили су и посљедње српске становнике те муслиманске ратне општине:

Раду Милановић, медицинску сестру Дома здравља у Сребреници, рођену 1937. године, убили су током 1992. године, иако је остала у граду са Муслиманима, и била ангажована у некој од јединица Територијалне одбране Сребренице.

 „Кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Када је Зулфо (Турсуновић) низ груди саставио ножем болничарку Раду, више нисам имао храбрости да гледам“, посвједочио је како је убијена болничарка Рада, Ибран Мустафић, муслимански политичар из Сребренице и посланик у Скупштини СРБиХ.

Мирка Марковића, званог Милко, рођеног 1946. године, ухватили су у његовом стану у Сребреници, у Улици Маршала Тита број 11, по наређењу Насера Орића. Предат је Сафету Омеровићу, званом Миш, блиском сараднику и Орићевом пратиоцу. Водећи Марковића, у мају 1992. године, у правцу села Јошаве, Омеровић га је мучио, убадајући ножем у тијело и дјелимичним клањем, а када су стигли у заселак Гниона наложио је ватру на Марковићевом тијелу. Ту је несрећни човјек смртно страдао. Документ који потврђује наведену чињеницу је строго повјерљив документ, од 19. маја 1993. године, са потписом помоћника команданта за безбједност, капетана Сидика Адемовића.

Загорку Зекић, рођену 1934. године, настањену у Сребреници, Ул. Рударска бр. 16 и њеног сина Слободана Зекића, рођеног 20. септембра 1950. године, убио је у њиховом стану Емир Халиловић, ударајући их пиштољем по глави док нису преминули.

Брачни пар Димитровски, Велинку, рођену 10. августа 1940. године, и Крста, рођеног 1935. године, убили су Муслимани 10. маја 1993. године. Сахранили су их у Градском гробљу, а њихова тијела су ексхумирана и идентификована 2005. године. Докази који потврђују наведену чињеницу је акт СЈБ Сребреница од 27. октобра 1993. године упућен Међународном црвеном крсту са потписом начелника Хакије Мехољића и записник о увиђају ЦЈБ Сребреница од 12. маја 1993. године.

Михајла Стјепановића рођеног 1942. године, са адресом становања: Ул. Сребреничког одреда бр. 3, и његову мајку Анђелију Стјепановић, рођену 1918. године, одвели су из њихове куће у Поточаре гдје су их, према изјавама свједока, убили Кемал Мехмедовић Кемо и лице по имену Манџо (највјероватније Смајо Манџић).

Уз убијање Срба, Муслимани су уништавали и цркве.

Цркву Покрова Пресвете Богородице у Сребреници, освећену 1903. године, спалили у љето 1993. године. Предводио их је Зијад Хусић. Запалили су комплетан ентеријер, врата, олтар и иконостас са фрескама и иконама. Од пожара је обрушен црквени торањ. Након рата, по траговима ђубрета и другим детаљима, видљиво је било да су у објекту цркве држали стоку. Поред Цркве, оштетили су и зграду Парохијског дома, Црквену капелу, а оштећено је и уништено више надгробних споменика. И Цркву Светог архангела Михаила, подигнуту 1971. године, на мјесту старије цркве, опљачкали су и демолирали 1992/93. године.

ФОТО: фејсбук